"Fotografija ljubavi", ZAVRŠENA

1. deo

•• 1.deo ••
 
Ugasim auto i uzmem torbicu sa suvozačevog mesta, te izadjem iz istog i odem do ulaznih vrata. Po torbici potražim ključ, te kada ga pronađem otključam vrata i udjem u svoju kuću. Na vratima su me naravno odmah dočekale Nora i Mici. Moj pas i mačka. Jorkširski terijer i Sijamska mačka.

"Lepotice moje!", izgovorila sam čim sam ih ugledala.

"Nadam se da ste bile dobre.", govorim, dok prolazim hodnikom i ulazim u dnevnu sobu.

Ostavim torbicu i kaput, koji sam skinula sa sebe, na naslon ugaone garniture i naslonim se na isti.

Tada sam se dosetila.

"Sissy."

Dohvatim torbicu i brzo pronađem telefon, te okrenem njen broj. Javila se odmah posle nekoliko sekundi.

"Nemoj da mi više prekidaš vezu. Jasno?", rekla je dosta ljutito.

"Da, da, šefice. Jasno je.", nasmejem se. "Šta si htela?", dodam, kada prekinem sa smehom.

"Da li si poslala pozivnice za reviju?", upitala me je, a ja odmahnem glavom kao da me ona može videti.

"Pričaj, Meredith. Ne vidim ja da li klimaš ili odmahuješ glavom.", nadodala je.

"Nisam. Sutra ću reći Lauri da pošalje svima.", odgovorim joj, a onda se setim buketa.

"Sissy?", izgovorim njeno ime.

"Hm?", začuje se sa druge strane slušalice.

"Da se nisi čula sa Dominicom?", upitam je.

"Molim? Nisam. Već godinama. Zašto?"

"Samo pitam onako.", kažem i prekinem vezu.

"Idemo da vas nahranimo.", govorila sam, dok sam polako ustajala sa garniture i išla prema kuhinji.

•••

"Idem!", viknem, dok brzim koracima odlazim do ulaznih vrata na koja je neko neprestano lupao.

Otvorim vrata, skupljenih obrva, spremna da se posvadjam trenutno sa osobom koja toliko udara. Međutim, kada ugledam svog brata, ta želja se povećala još više.

"Pa reci mi. Da li si ti normalan? Zar ne možeš da sačekaš? Lupao kao manijak.", vikala sam na njega, a on je mazio Noru, koja mu se odmah na ulazu približila.

"Ne viči, Meredith.", kaže sav ozbiljan.

Nešto se desilo.

"Da li je sve okej? Nešto se desilo?", upitam, sada već, blagim glasom.

"Nije ništa.", odgovorio mi odjednom.

"Caleb, reci mi onda, šta ti je?", izgovorim, a on je ćutao.

Čučnem do njegove trenutne visine i pomilujem ga po obrazu.

"Vidim da nešto nije u redu. Znaš da možeš sve da mi kažeš.", izgovorila sam već zabrinuta.

Na licu mu se videla tuga i to me brine. Ne želim da bude tužan...

"Luna je otišla i odvojila me od naše ćerke." - izgovorio je na ivici suza, a ja sam ostala šokirana.

"Molim? Kako je mogla to da uradi?"

"Ostavila je pismo. Piše da je otišla od mene, jer ne može više biti sa mnom. Priznala je da voli drugog čoveka i da čak ni sama nije sigurna da li je devojčica koju sam odgajao tri godine moja ili njegova. Varala me je već tri godine i na kraju otišla njemu. Van grada. A moju malenu devojčicu više neću videti.", kazao je i dozvolio suzama da padnu niz njegovo lice, dok sam ih ja brisala.

"Sve će biti u redu. Ja sam tu.", uputim mu i samo ga čvrsto zagrlim.

"Sve će biti u redu.", ponovim, a on zajeca u mom zagrljaju i još jače me privuče sebi.

•𝓶𝓲𝓼𝓵𝓳𝓮𝓷𝓳𝓮