"Fotografija ljubavi", ZAVRŠENA

34.deo

•• 34.deo - "Fotografija ljubavi" ••

Ustala sam ranije, da bih stigla da sve završim pre ručka, da bih mogla da odem sa Calebom.  Iskreno kada se prisetim toga odmah mi se ocrta osmeh na lice. Pored Molly sam uspela da se vežem i za njega. Jedva ga znam, ali svakako se osećam prijatno u njegovom društvu. Zrači nekom pozitivnom energijom.

[•••]

Završim i poslednji dokument i u tom trenutku začujem otvaranje vrata. Podignem pogled i vidim Caleba.

Na mom licu se ocrta blagi osmeh.

"Evo dolazim. Samo da uzmem stvari."

Ustanem sa stolice i odem do čiviluka, od kog uzmem svoj kaput i torbicu, te zajedno sa njim izadjem iz kancelarije, a ubrzo i iz firme.

"Nadam se da se nisi mnogo umarala.", kaže mi.

"Nisam. Brzo sam završila sve.", odgovorila sam mu.

"Nego da li možda ima neko posebno mesto gde želiš da ideš?", upita me, a ja slegnem ramenima.

"Dovoljna je samo šetnja. Volim da jednostavno samo prošetam.", odgovarim mu i on se nasmeje.

"Onda ćemo prošetati.", kaže i pogleda u mene.

"Možemo sesti ovde?", upitam ga i pokažem na jednu od klupica u parku.

On klimne glavom i polako me uhvati za ruku i povuče ka klupici, zbog čega se nasmejem.

"Kako je Molly?", postavim mu pitanje kada smo se smestili.

"Pita za tebe. Naravno. Stalno me pita kada će njena mama da dodje.", odgovori mi, a ja se nasmejem i pustim suzu.

"Reci joj da ću dodji uskoro.", kažem dok mi je glas podrhtavao.

Drago mi je što sam je upoznala i što me je toliko zavolela. Oduvek sam htela da imam dete i kad sam mogla da imam, sve je palo u vodu, ali pored Molly se osećam kao da je ona moja ćerka.

"Da li je sve u redu?", upita me pomalo zabrinut, a ja klimnem glavom.

"Ne izgledaš dobro. Laura ti plačeš.", rekao je.

"Samo sam se setila nečeg. Pre dve godine sam bila trudna, ali sam izgubila to dete, jer me je čovek sa kojim sam trebala da imam to dete, pretukao. Jako sam želela to dete, a on je sve upropastio. I sada me je Molly vratila u taj period. Jako sam se vezala za nju. Imam osećaj kao da je moja ćerka. I kada mi kaže "mama" sva sreća me obuzima.", izgovorim i suze mi padnu niz lice.

"Izvini. Što sam pitao i podsetio te na to.", izvinio se i onda mi nežno obriše suze.

"Nema veze. Svakako je prošlo tek dve godine. I dalje je sve to sveže za mene. Ali pokušavam da budem nasmejana i da ne kvarim drugima sreću.", kažem i pogledam ga.

"Laura pobogu! Kada si sa mnom ne moraš da se praviš. Ako ti se plače, plači, ako ti treba razgovor, pričaj. Ja sam uvek tu.", izgovori tiho i uzme moje ruke u svoje.

"Dodji.", kaže i raširi ruke kako bih mu prišla u zagrljaj, što i uradim.

"Hvala ti.", zahvalim mu se, a on se osmehne.

"Ništa, lepotice.", ovo 'lepotice' je rekao nežno.

"Hoćeš da se vratimo?", doda, a ja se tada odvojim od njega.

"Može.", odgovorim, a on mi opet obriše suze i onda zajedno ustanemo sa klupice i krenemo ka mojoj kući.

•𝓶𝓲𝓼𝓵𝓳𝓮𝓷𝓳𝓮