Ono što je ostalo od nas

Prolog

Kažu da u životu svi težimo ka onome što je najbolje za nas. To je istina.

Svi želimo više od onoga što imamo. I to je tačno.

I svi shvatimo koliko grešimo obično prekasno. U to sam se uverio.

Bio sam niko i ništa. Sin običnog ribara i večito nezadovoljne domaćice. Mrzeo sam svoj život. Trudio sam se da to ne ispoljavam ali poneka varnica bi izletetla tu i tamo. Najsvetlija tačka u mom životu je bila ona, Luna. Uvek nasmejana, zadovoljna i mišljenja da je život lep. Ona je bila poput svežeg vazduha, slepa za moje mane i otvorena za moje probleme. Voleo sam je i uverio sam sebe da je više ne volim.

Ja nisam imao šta da joj pružim osim sebe, a ja ni sam sebi nisam bio dovoljan.

Dobio sam šansu za bolju budućnost i iskoristio je bez razmišljanja. Osetio sam grižu savest zbog ljudi koje ostavljam iza sebe ali sam mislio da će mi svetla budućnost to nadomestiti. Dovoljno je reći da nisam bio u pravu.

Sav sjaj, glamur, privlačne žene, novac i prestiž nisu mogli da zasene najjednostavniju stvar u mom životu, ljubav prema njoj. Ta ljubav se nekako provlačila godinama. Ignoisao sam je, ubeđivao sebe da imam sve što mi je potrebno, da mogu dobiti sve što želim i to mi je pomagalo, u početku. Sada više ni to ne pomaže. Godine koje me gaze kao da mi poručuju da mogu imati sve osim onog što najviše želim, da vratim nju.

Ali tu je još jedna stvar gora od nezadovoljstva, nada. Niko te ne podigne i ne spusti na dno tako dobro kao ona. Prokleta nada.

Započela sam ovu priču pre mesec dana i rešila sam da je dovršim,  ovih dana me napada inspiracija sa porodičnim pričama. Verovatno ću je brzo izbaciti ali za sada samo prolog, bar dok ne završimo sa Zverkom.