Ono što je ostalo od nas

13

- Mrzim taj tužan pogled – Jason je seo pored mene.

- I ja ga mrzim.

- Šta kažeš da te odvedem na večeru?

- Može, odavno se nismo ispričali. Zatvori ti ja ću nazvati Brendona

- Važi šefice.

Nakon kratkog razgovora sa sinom Jason i ja smo otišli na večeru. Bolton je svirao klavir i osećala sam se setnom. Ispričala sam mu šta se dogodilo sa Dejvidom.

- Maler.

- Znam.

- Dejvid je dobar čovek i sposoban, zaslužuje priliku da se istakne.

- Srećna sam zbog njega.

- Ne deluje tako.

- Samo . . . možda sam šašava ali mislim da Adrian ima nekakve veze sa ovom sjajnom Dejvidovom ponudom za posao.

- Zašto to misliš?

- Sinoć smo razgovarali, on . . . želi da budemo porodica, on, Brendon i ja, pobesneo je kad sam mu rekla za Dejvida.

- To me ne bi čudilo.

- Ne misliš da preterujem.

- Luna, očigledno je zašto se vratio.

- Misliš da je zbog mene.

- Mislim, promenio se, drugačiji je čovek ali kada govori o tebi on je isti.

- Ja . . . ne želim da se vraćam tamo, verovala sam da sam prebolela, da je sve iza mene.

- Pa ipak evo te, živite u istoj kući i odgajate zajedno sina.

- On . . . rizikujem sa njim. Šta ako mu ponovo dosadi ovo mesto, ovaj grad, ljudi? Ljudi se ne menjaju radikalno Jasone, ovo mesto je oduvek bilo malo za njega.

- Luna ne branim ga ali kupio je kuću ovde, gradi hotel, mislim da to ne radi čovek koji želi da ode.

- Vidim koliko se trudi ali nepoverljiva sam, nisam navikla da se pravdam ili da živim sa muškarcem a on . . . uvodi promene na koje nema pravo.

- Ne znam koji savet bih ti dao.

- A ja ne znam šta mi je činiti, znala sam jutros ali danas . . . nisam pamtna.

- Dobrodošla u moj svet.

- Bolje te našla prijatelju, bolje te našla.

. . .

- Gde je Jason? - Brendom me čeka na ulazu.

- Otišao je kući, izvoli – pružim mu palačinke.

- Hvala mama.

Izula sam cipele i odložila torbu.

- Jede se za stolom - kažem Brendonu dok vadi palačinku pored tv-a.

- Znam ali reklame su se završile.

- Gde ti je otac?

- U radnoj sobi, telefonira čitavo veče.

- Jeste li večerali?

- Da, kod Magde.

- Moram da nađem zamenu za Ameliu, umorna sam – smestila sam se pored Brendona.

- Mogu ja da pomognem ako mi napraviš žurku za rođendan.

- Toliko sam umorna da ne mogu ni da te odbijem.

- Dobiću žurku? – prestao je da jede.

- Da.

- Znao sam! - skočio je da mene i počeo da me ljubi, čelo, obrazi . . .

- Prestani mažeš me kremom – smejem se.

- Prestajem.

- Krem iz tvoje palačinke je na mojom košulji. Kakvo mi je lice?

- Kremasto - nakezio se.

- Idem pod tuš i jedi za stolom.

- Da majko draga.

Ustajem i ugledam Adriana naslonjenog na zid šanka, ruke je prekrstio na grudima i smeška se.

- Izgledaš . . . slatko.

- Ha, ha, uzela sam i za tebe palačinku – prođem pored njega i krenem ka svojoj sobi.

- Hvala.

. . .

Nakon što sam se istuširala vratila sam se u dnevnu sobu.

- Brendon telefonira? – pitam Adriana.

- O da, planira žurku. Rekao sam mu da može iskoristiti prvi sprat.

- Bože ala će biti bučno. Ima mnogo prijatelja.

- Uradili smo dobru izolaciju.

- Kako je Rupert?

- Dobro, gunđa ali dobro je.

- Želim da te pitam nešto i ne želim da me lažeš.

Došetao je pored mene.

- Slušam?

- Jesi li ti poslao Dejvida na drugi kraj države?

- Da.

- Zašto?

- Da bi bio što dalje od tebe, logično.

- Logično – podrugnem se.

- Rekao sam ti, planiram da zadržim svoju porodicu i boriću se sa svakim problemom koji iskrsne.

- Ovo je privremena situacija.

- Onda ću je učiniti trajnom.

- Kako možeš biti tako siguran u sebe? Rekla sam ti kako stoje stvari između nas dvoje, ne želim da se vraćam u prošlost.

- Ne možeš mi zabraniti da se borim a boriću se jer znam kako je na drugoj strani. Proteklih godina želeo sam samo još jednu stvar, tebe. Možda misliš da lažem ali nije tako.

- Ne možemo se vratiti na staro Adriane.

- Ne moramo, možemo sagraditi novu budućnost, bolju.

- Ne verujem ti kao ranije.

- Onda mi pruži šansu da ti dokažem da mi možeš verovati.

- Daj mi jedan dobar razlog, samo jedan.

- Volim te.

E u đavola.

- Nikad nisam prestao da te volim, sva moja ambicija nije uspela da ubije ono što osećam prema tebi. Preživela si sve ove godine u meni bez ikakvog oštećenja, postala si deo mene, deo koji više nisam u stanju da ignorišem.

Retki su trenuci u kojima ostanem bez reči a još ređi oni koji mi oduzimaju dah.

- Shvatam šta želiš da kažeš. Želiš šansu da budemo porodica? Izvoli, ali moraš znati da neće biti lako, ne znam kako ćemo objasniti ovo Brendonu i nemam pojama kako ćemo nas dvoje funkcionisati nakon toliko godina. Kažeš da me voliš? Ja ne znam da li želim da te volim, ne, nisam te zaboravila neću da te lažem, ali sam daleko od toga da ti se zakunem na večnu ljubav.

- To mi je dovoljno, za sad – nasmešio se.

- Dakle . . .

- Dakle moraću ponovo da te osvojim.

Oboje se nasmejemo na ovo.

- Više nismo deca Adriane.

- Nismo, sad znamo tačno šta želimo.