Ono što je ostalo od nas

19

- Šta je ovo? – buljim u papire razbacane na stolu u kuhinji.

- Moj novi projekat – Adrian se smeška.

- Kakav?

- Sagradiću odmaralište za pecaroše.

- Šta je tačno to?

- Pa . . . zašto ne napraviti neko mesto za ljude koji vole da pecaju? Biće pristupačnije, besplatno za lokalne meštane i ekskluzivno za pridošlice.

- Pa . . . zašto? Zar se ne baviš hotelima?

- Bavio sam se.

- Ne razuemem.

- Moja posao pre Brendona i tebe je bio drugčiji, mnogo sam putovao, mnogo radio i nisam imao privatne obaveze. Sada sam porodični čovek i odlučio sam da se prilagodim.

- Aha? – ne razumem.

- Sedi.

Poslušam ga.

- Zadržaću hotel, obično bih ga prodao ali živimo ovde ne želim da lutam po svetu bez vas.

- To je konačno?

- Da, ovo je moj dom i želim da ga učinim boljim.

- Drago mi je što to čujem – priznam.

- Završio sam sa lutanjem, prioriteti su mi se promenili i želim da zadržim ovo što imam, vas.

- Izgleda da si ovih dana rešio da me rasplačeš.

- Nikad, samo želim da budeš sigurna u mene, nikad više neću otići.

Ustanem i sednem mu u krilo.

- Volim i ja tebe – poljubim ga nežno.

- Znaš, tvoji roditelji su za jedno u pravu, trebalo bi da se venčamo.

- Je li ovo prosidba? Jer ako jeste jadna je.

- Šta kažeš da preskočimo prosidbu i počnemo odmah da planiramo venčanje?

- Pa . . . mogli bismo ali pre toga želim da razgovaramo o nečemu.

- O čemu?

- Želim još jedno dete – priznam.

- Zaista? – nasmešio se.

- Da.

- Pa što ne kažeš? Voljan sam da se bacim na posao ovog trenutka – podiže me jednom rukom dok drugom sklanja sve sa stola.

- Šta to radiš? – pitam kroz osmeh.

- Ispunjavam tvoju želju – smeje se i ljubi me.

- Mama, tata, grozno – Brendon viče a Adran me podiže.

- Mislim da ću se preseliti kod dede.

- Izvini sinko, mislio sam da spavaš – Adrian odgovara.

- Kapiram. Gladan sam.

- Doručak je spreman – kažem sa osmehom.

. . .

- Mila? – Magda me gleda zabrinuto.

- Dobro sam, samo mi se malo zavrtelo u glavi.

- Hm . . . zar nisi rekla da Adrian i ti radite na bebi.

- Počeli smo juče Magda.

- Pa . . . prilično si bleda. Trebalo bi za svaki slučaj da odeš kod doktora.

- Hoću.

- Kreni sa nama, vodim Ruperta na kontrolu, ionako nam treba prevoz.

- U redu.

. . .

Magda je bila u pravu, trudna sam. Bila sam presrećna. Ova trudnoća će biti drugačija, imam porodicu, iskustvo, moja beba će imati oca . . . Prosto letim. Magda i Rupert su mi čestitali i oni su srećni. Odvezla sam ih kući i krenula sam ka hotelu da kažem Adrianu, a kasnije možemo zajedno reći Brendonu.

Ne mogu da sakrijem sreću, svima se smejem kao da sam drogirana.

- Ćao Džek – pozdravim Adrianovog upravnika.

- Ćao Luna - grli me. Džek i ja se dugo poznajemo, ovde se svi poznaju.

- Kako si?

- Radno, ti?

- Došla sam kod Adriana.

- U vrtu je, planira nešto da menja, on ne ume da sedi.

- Pričaj mi o tome, vidimo se.

- Vidimo se.

Polako se približavam Adrianu i nekim tipovima. Obašnjavao im je nešto i bio je ozbiljan. Nikad zapravo ne zastanem da ga pažljivo osmotrim, da se divim njegovoj zadnjici ili ramenima, da, trebalo bi to češće da radim. Rasvestim se jer mu pilazi Jasmin i on kreće za njom. Hm, automatski krenem za njim.

Jasmin nešto objašnjava a Adrian je sluša.

Ušli su u jednu od sala, ja sam se zaustavila pored vrata. Zašto je prazna?

- Mogla bih bolj da organizujem događaj ako biste mi rekli o čemu se radi – Jasmin kaže.

- Događaj je privatne prirode i možeš sve da izbaciš, želim samo jedan sto a klavir skloni u uglu – Adrian objašnjava. Kakve privatne prirode.

- Na koliko da zatvorim salu?

- Celo veče, ne želim da se ljudi motaju ovuda, jedan konobar i Luter, on će odsvirati jednu pesmu i to je sve.

- Neki poseban meni? Ukrašavanje?

- Ja ću reći kuvaru šta da spremi i nemoj ništa da ukrašavaš, Luna ne voli to.

- Luna? Vaša supruga?

- Da, moja supruga.

Ovo je za mene?

- Slavite nešto? – pita Jasmin.

- Slavimo mnogo toga. Baci se na posao – okreće se i zastaje jer me je ugledao. Nisam ni želela da se sakrijem.

- Ti definitivno nisi tip za iznenađenja – krenem ka njemu.

- Odkud ti? – pita me.

- Imam iznenađenje za tebe – nasmejem se.

- Jel? Pa moje je očigledno propalo – ljubi me.

- Praviću se da nisam ovo čula.

- Hvala ti, Jasmin slobodna si.

- Prijatno, gospođo.

- Pa? Koje je iznenađenje?

- Trudna sam.

- Stvarno? Ali juče smo počeli da radimo na bebi – raširio je oči.

- Da, prethodnih meseci se nismo uopšte seksali.

- Ovo mi ide jako dobro – podiže me od poda ali me ne vrti samo me gleda.

- Da, izgleda da ti ide – priznam.

- Definitivno ćemo morati da ubrzamo venčanje.

- Ne žurimo nigde.

- Znaš li koliko te volim?

- Ne znam.

- Mnogo, kad bi znala verovatno bi me ostavila – spusta me.

- Ne bih.

- Idmo da podelimo vest sa svima – nasmejao se.

- Biće vremena ne žurimo.

- Ali ja žurim – ljubi me na brzinu.

Biće ovo interesantna trudnoća.