Ono što je ostalo od nas

18

- Poranili ste – zatičem roditelje u dnevnom boravku sa Brendonom.

- Mislili smo da vas iznenadimo ali očigledno smo se pojavili pred pogrešnim vratima – moja majka izgovara u svom stilu.

- Rekla sam ti da sad živimo sa Brendonovim ocem – signaliziram joj da pazi šta govori pred detetom.

- Tata - kao i obično mi se samo rukujemo.

- Luna.

- Jeste li gladni?

- Ne, ali želimo da razgovaramo sa tobom – moj otac je ozbiljan.

Pogledam u sina.

- Dušo idi kod Ruperta i Magde.

- U redu, vidimo se – uputio mi je pogled u trenutku kad je prošao pored mene, nije mali i on konta neke stvari.

- Gde je Brendovon otac? – pita moja majka.

- Adrian, radi mama.

- Radi . . . pa moraće mnogo da radi da bi se iskupio što je napustio porodicu.

- Majko . . .

- Šta? Nije li vas napustio? Kako si mogla da pređeš preko toga?

- Vi ste me praktično izbacili iz kuće pa sam prešla preko toga – podsetim ih.

- Mi smo ti dali izbor – otac me podseća.

- Ne, vi ste me ucenili, naredili ste mi da abortiram.

- Bila si još uvek dete – kaže ozbiljno.

- A nisam bila dete kad sam otišla trudna iz vaše kuće?

- To je bila samo tvoja odluka.

- Znaš šta? Ne želim da razgovaram o prošlosti – zaista se trudim da zaboravim sve to.

- Ništa nisi naučila Luna – majka me gleda.

- Zatrudnela si kao tinejdžerka a sad živiš sa tipom koji vas je napustio, niste ni venčani. Ljudi pričaju.

- Mama, zar vam je zaista važnije šta ljudi govore od toga kako se ja osećam?

- Nije u pitanju samo to što ljudi govore već to kako smo te vaspitali.

- Izbacili ste me iz kuće, šta to govori o vašem vaspitanju?

- Luna!

- Vidite . . . – uhvatim se za koren nosa.

- Ukoliko ste došli da vidite unuka možete ostati a ukoliko želite da mi govorite kako da živim svoj život vrata su tamo – pokažem rukom.

- Zar se tako razgovara sa oditeljima? – mojs majka je ljuta.

- Vi mi ne ostavljate drugi izbor. Izgradila sam sama svoj život uz pomoć sestre, možda nije po vašem ukusu ali meni odgovara.

- Kad ćemo upoznati tog Adriana? – pita tata.

- Zašto? Da i sa njim ovako razgovarate.

- Postala si nemoguća.

- Nisam nemoguća umorna sam – kažem poraženo.

- Muka mi je od pravdanja vama, od rasprave o tome šta ljudi govore o meni, kako sam ja nemoralna . . . ne znam da li znate ali ljudi me ovde vole, ovde imam porodicu, prijatelje i dobar život. Šta biste više želeli? Zar je toliko teško prihvatiti me onakvu kakva jesam? – neću se rasplakati.

- Ne želim da vam se pravdam i ne treba mi vaše odobenje za život kakav živim. Da li ću se udati za Adriana ili ne nije vaša stvar, ne možete doći ovde da biste tražili objašnjenja od mene.

- Znači treba da se pretvaramo da je ovo u redu?

- Ovo je moj život.

- Luna?

Okrenem se i ugledam Adriana, deluje ozbiljno i malo ljuto. Udahnem duboko.

- Sve u redu? – prilazi mi stavlja ruku u dnu mojih leđa. Osetila sam podršku, oslonac.

- Da, ovo su moji roditelji Martin i Kamila. Ovo je Brendonov otac Adrian – objasnim.

Nisu se rukovali, ovo je bilo hladno upoznavanje. Možda je Adrian čuo naš razgovor.

- Sedite – Adrian kaže.

- Ne hvala, odlazimo – moja majka kaže nadmeno.

- Da li ima problema? – pita Adrian.

- Naravno da ima ali Luna izgleda ne želi to da prizna – moj otac odgovara.

- Možda ja mogu pomoći. U čemu je tačno problem?

- Adriane – pokušam da ga zaustavim, samo neka odu.

- U redu je – kaže mi blago.

- Usuđuješ se da pitaš? – moja majka je ironična.

- Da.

- Ne dopada nam se ova situacija, kako neko ko je napustio trudnu tinajdžerku može tako samovereno stajati ispred nas.

- Kao prvo, nisam znao da je Luna trudna a kao drugo ne dopada mi se kako razgovarate sa Lunom. Ni vi ni ja nismo bili tu za nju i nemamo nikakvo pravo da osuđujemo ili odobravamo njen način života.

- Naravno da ćeš to reći, ti nisi bio ovde svih ovih godina.

- Majko . . . – pogledam je.

- U redu je Luna. Tačno je, nisam bio ovde, ali sad sam tu, nije bilo lako ali Luna i Brendon su moja porodica i neću dozvoliti nikome da ih povređuje jer vidite . . . mene ne interesuje šta će ko reći, šta ko misli, ne interesujete me ni vi, važni su mi samo Luna i Brendon. Nisam bio ovde i to nikad neću prežaliti ali sad jesam. Volim vašu ćerku i pobrinuću se da ima život kakav zaslužuje.

Nastao je tajac. Ne znam o čemu razmišljaju moji roditelji ali ja sam dirnuta. Milion puta sam sanjala o tome da se neko ovako zauzme za mene i san mi se ostvario. Nisam više sama, ne moram sve bitke da bijem sama. Uhvatim ga za ruku i on se okrene ka meni. Spustio je nežan poljubac na moje čelo i osećala sam se kao da smo nešto zapečatili.

. . .

Moji roditelji su otišli, Adrianov govor očigledno nije uticao na njih kao što je uticao na mene, za njih će on uvek biti krivac a ja . . . pa ja sam ona ćerka koja ih je obrukala, mislim da se nakon ovog danas više neće ni vraćati ovde, izgubila sam ih, prećutno sam odabrala Adriana i to je za njih kraj, ali nije važno, mi odavno nismo porodica.