Ono što je ostalo od nas

9

Rupertu je ugrađen stent, biće dobro ali moraće da odmara. Nisam znala da ima problem sa arterijama.

- Kada ćemo moći da ga vidimo? – Adrian pita doktora.

- Čim se probudi.

- Hvala doktore.

Okrenula sam se ka Magdi koja je još uvek plakala.

- Magda biće on dobro, čula si doktora.

- Zam ali . . . pusti me, preterano reagujem.

- Samo si zabrinuta – zagrlim je.

- Ovo mu je drugi stent.

- Drugi? – pita me Adrian.

- Nisam ni ja znala.

- Nismo želeli da vas brinemo.

- Isuse Magda, trebalo je da mi kažete.

- Znaš tvog oca.

- Znam – sklopio je oči.

Moj telefon je zazvonio.

- Moja sestra, odmah se vraćam.

Objasnila sam Amelii u čemu je problem, ona je pokupila Brendona i ostali su kući. Uverila sam je da će Rupert biti dobro i vratila sam se natrag.

- Gde je Adrian? – pitam Magdu.

- Izašao je, delovao je ljuto.

- Potražiću ga, bićeš dobro?

- Da, idi.

Pronašla sam ga ispred bolnice, halapljivo je uvlačio dim. Puši.

- Nisam znala da pušiš.

- Ponekad, kad sam pod pritiskom.

- Rupert će biti dobro, čuo si doktora.

- Čuo sam – bacio je opušak i zgazio ga.

- Trebalo je da se vratim ranije. Pretvorio sam se u jebenu mašinu za novac, ništa me drugo nije interesovalo. Nisam sin kakvog je želeo.

- Preteruješ.

- Zaista? Ostavio sam trudnu devojku, tebe. To pošteni ljudi ne rade - gleda u mene ozbiljno.

- Adriane . . .

- A u međuvremenu moj sin je odrastao bez oca a moj otac je imao operaciju za koju nisam ni znao.

- Nismo prestali da živimo nakon tebe Adriane.

- Niste, ali ja nisam bio deo vaših života. Izgubio sam mnogo više nego što sam dobio a sada shvatam i koliko.

- Ovo ne liči na tebe, ti nisi tip koji plače za prosutim mlekom.

- Ali sam tip koji će nešto definitivno uraditi povudom prosutog mleka.

- Hajde, idemo unutra Magda je sama.

- Idemo.

. . .

Adrian je ostao sa Magdom u bolnici, ja sam se vratila kući kod Brendona i moje sestre. Razmišljala sam dugo o Adrianu i njegovim rečima, nešto mi smeta, nešto nije bilo kako treba. Ali ko zna? Promenili smo se, sada smo zreli ljudi i ne poznajemo se kao nekad.

Znala sam da me ujutru čeka razgovor sa Brendonom, on obožava Ruperta i znam da će ga njegova operacija pogoditi. Ali prvo interesuje me kako je, zato sam nazvala Adriana.

- Budna si?

- Jesam, kako je Rupert?

- Čekamo da se probudi.

- Kako je Magda? Ti?

- Ona je hrabra žena . Pretpostavljam da dolaziš?

- Da, čim razgovaram sa Brendonom.

- Reći ćeš mi?

- Naravno, moje vaspitanje se zasniva na iskrenosti, osim toga u poslednje vreme stalno potencira da je odrastao.

- Čuo sam, čekam vas ovde.

- U redu.

- Šta je sa Rupertom? – Brendon je izgleda čuo moj razgovor sa Adrianom.

- Dođi, treba da razgovaramo.

. . .

Znala sam da nešto nije u redu kada samo Brendon i ja čuli povišene tonove koji su dolazili iz Rupertove sobe.

- Ne želim da te uvredim niti ponizim. Zar ti nije jasno da sam zabrinut za tebe? - Brendon je nervozan.

- Dobro sam, i hvala ti na ponudi ali ne, Magda i ja ostajemo u svojoj kući – Rupert je bio ozbiljan i pretpostavila sam o čemu se radi.

- Dobro jutro – pozdravim ih, ova dvojica su prestali da se svađaju a Magda mi se nasmešila.

- Deda – Brendon je došao do njegovog kreveta.

- Bićeš dobro, ja sam na raspustu brinuću se o tebi.

- Blago meni sa takvim unukom – nasmešio mu se blago.

- Ozbiljan sam, spreman sam da se preselim kod tebe. Možemo i žurku da za moj rođendan da napravimo kod tebe.

Tako sam ponosna na sina, toliko se trudi da uveseli Ruperta.

- Trebalo je da znam da imaš skrivene motive, mangupe.

- Šta kažu doktori? – pitam.

- Moraće da odmara, mnogo – Magda mi odgovara.

- Nije ništa strašno – Rupert odmahuje rukom.

- Ne smeš da se naprežeš, što znači da nema nikakvih fizičkih aktivnosti – Adrian se ubacuje.

- Pa ja sam fizčki radnik – Rupert ostaje pri svom.

- Ti . . . – uhvatim ga za ruku da ga smirim.

- Idemo mi da kupimo nešto za doručak, Brendone ostaćeš sa Rupertom i Magdom.

- U redu mama.

- Adriane idemo – izvukla sam ga iz sobe i nije bio srećan.

- Čovek je izašao iz operacione sale – podsetim ga.

- I misliš da ja to ne znam? – ljut je. Neispavan je i ljut.

- Ne kažem da ne znaš ali svaka rasprava koju vodiš sa njim je uzaludna. On neće napustiti dom.

- Njegov dom može svakog trenutka da se suši, osim toga ne može da radi, bar ne kao ranije. Želim samo da se pobrinem za njega.

- Znam.

- Ali on mi ne dozvoljava.

- Ne možeš ga promeniti u tim godinama. Vidi . . . i ja želim ono što je najbolje za njega, pokušaću da ga urazumim.

- Misliš da ćeš uspeti?

- Ne znam ali . . . imam nekoliko ideja na pamet.

- Vidi nas . . . kako smo dospeli u ovakvoj situaciji?

- Kakvoj? – ne razumem.

- Nebitno, ne mora da živi sa mnom ali neće živeti u onoj kući koja će se srušiti svakog trenutka, to je moja poslednja – okrenuo se i otišao nekud.

Ovo nije dobro, uopšte nije dobro. Moram da smislim nešto jer inače ovo neće izaći na dobro.