Ono što je ostalo od nas

11

Ovih nedelju dana mi prolazi užurbano, moja sestra odlazi večeras, tražim njenu zamenu, defilujem između posla i bolnice, Adriana i Brendona, moje kuće i Brendonove kuće, moje kuće i Rupertove kuće. Magda, Brendon i Adrian mi pomažu ali to mi nije dovoljno jer deo mene odlazi, moja sestra odlazi, toliko sam izgubljena da se u nekim trenucima pogubim.

- Dođavola zaplakaću. Imaš li sve? – pitam sestru.

- Da, sve je spakovano.

- Zvaćeš me?

- Uvek.

- Dobro, Jasone vozi pažljivo – upozorim ga.

- Hej, tvoja sestra je moja curica – zagrlio je.

- Ozbiljna sam.

- U redu, ne brini.

- Volim te – zagrlim je još jednom.

- I ja tebe seko, čuvajte se. I ti tetkino.

- Hoću tetka i čekaj me, dolazim za neki vikend.

- Čekaću te.

Posmatrala sam je ako odlazi sa Jasonom. Otišla je.

- Mama biće ona dobro, velika je – Brendon me drži za ruku.

- Znam ali . . . ona je moja mala sestrica.

- I meni će nedostajati.

- Dušo mamina.

- Hajde da spremimo ručak, Rupert i Magda će uskoro doći.

- Pomoći ćeš mi?

- Naravno zar sumnjaš u mene?

- Nikako, hajdemo.

.. .

Adrian je doveo Ruperta pravo iz bolnice, u međuvremenu smo Magda i ja donele sve njihove stvari i kuća je bil spremna za njih.

- Gladni? – pitam.

- Ne, možda kasnije – Rupert je složio facu i mislim da ga boli.

- Mi ćemo malo da odmorimo – Magda ga hvata pod ruku.

- U redu, kuća je vaša, ja moram na posao. Brendone ideš sa ocem ili sa mnom?

- Sa njim – pokazao je ka Adrianu.

- U redu.

- Vidmo se kod kuće – Adrin me je pozdravio i bilo je čudno.

- Ok.

. . .

Bilo je čudno ući u njegovu kuću ali podsetim sebe zašto sam ovde.

- Šta radite? – pronašla sam Adriana i Brendona u kuhinji.

- Pravimo večeru – Brendon objavljuje svečano.

- Zaista? – ni on ni Adrian nemaju pojma o kuvanju.

- Da, znamo da ti nedostaje Amelia i želimo da učinimo nešto za tebe – Adrian se uspravio.

- Aha, šta je ovo? – pogledam u neku testeninu.

- Trebalo je bude pasta.

- Vidim.

- Ne brini mama naručio sam picu – Brendon se smeška.