Ono što je ostalo od nas

1

- Adrian Redington se vratio u grad – moja sestra baca svoju torbu na sto.

- Čula sam – izdahnem i nastavim sa ukrašavanjem torte.

- I?

- Šta i?

- Nećeš ništa da kažeš? Bili ste u vezi kad je otišao.

- Nismo. Ostavio me je pre nego što je otišao – izvučem savšenu liniju.

- Luna on je ipak . . . .

- On . . . – prekinem je.

- . . . je deo moje prošlosti i ostaće tamo – kažem uvereno.

- Ali . . .

- Deset godina, toliko je prošlo od kada je otišao, nisam više nezrela klinka, imam život, imam odgovornosti.

- U redu seko, samo sam . . .

- Zabrinuta za mene, znam, ali nema potrebe. A sada ako si završila sa tračarenjem baci se na posao.

- Da šefe.

Moja sestra Amelia i ja imamo sopstvenu poslastičarnicu, ona je moja podrška u svemu i uvek je bila uz mene.

- Idem po još šlaga – nasmešim se ali skinem osmeh čim okenem leđa sestri.

Naravno da znam da se vratio kući, ljudi pričaju, ali to me ne čudi, ovde mu je porodica, ili bar ono što je ostalo od nje.

Deset godina, zapravo skoro jedanaest ga nisam ni videla ni čula. Jedva punoletnoj tinejžerki njegov odlazak je bio bolan, činilo mi se da ću umreti od tuge za njim. Ali nisam umrla, preživela sam.

Nisam razumela zašto je otišao, nisam ni želela da razumem bila sam besna, ljuta i povređena. A sada? Donekle razumem činjenicu da je odlučio da ode sa manipulativnom majkom koja se borila sa nervnim ispadima nakon razvoda, pokušao je da bude dobar sin iako je odlično znao kakva je ona, ili je samo iskoristio činjenicu što ona odlazi i krenuo sa njom i potragu za boljim životom jer ovaj koji je imao ovde nije bio dovoljno dobar za njega. Adrian nije bio neki manipulativni gad ali je želeo više, mnogo više od onog što je imao. Ali to više nije moja briga, spominjanje njegovog imena me je na trenutak vratilo u prošlost. Ja sam sada druga osoba, zrela i odgovorna a on je samo ostatak moje prošlosti.

***

- Jesi li gotova?

Podignem glavu i nasmešim se Jasonu.

- Tačno na vreme.

- Gladan sam kao vuk, kaži mi da idemo odmah, molim te.

- Iz ovih stopa – nije pametno stajati između njega i hrane.

- To mi kaži, idemo.

- Evo čoveče samo da pronađem ključeve.

- Dobro, svratićemo po Brendona?

- Obavezno, on ima veći apetit od tebe.

- A kasnije se žališ na mene.

- Pronašla sam ključeve.

- Odlično.

Za petnaest minuta smo pokupili Brendona i pronašli sto u Jasonovom omiljenom restoranu.

- Bliži mi se rođendan.

- I? – pogledam Bendona.

- Pa . . . šta kažeš na žurku? – smeška se.