Ono što je ostalo od nas

14

Adrian

- Kako ti se čini?

Podignem glavu i pažljivo osmotrim hotel, skoro je gotov.

- Odličan posao Tajsone.

- Kada će biti otvaranje?

- Ovim tempom verovatno za dva-tri meseca.

- Tačno na vreme za sezonu.

- Upravo tako.

- Stiže gospođica Larson.

Okrenem se ugledam Mionu Larson, ona je jedan od enterijerista koje sam unajmio.

- Gospodine Redington – pruža mi ruku.

- Miona.

- Imam planove.

- Odlično, idemo unutra da pogledamo. Gde je Link?

- Rekao je da stiže.

- Hajde . . . – telefon me prekine.

- Sine?

- Hej, mislim da deda nije dobro.

- Šta mu je?

- On kaže ništa ali ima bolove, vidim.

- Jesi li sa njim?

- Da.

- Stižem, čekaj me tamo.

- Važi. Odložićemo sastanak. Tajsone više ti nisam potreban?

- Ne.

- U redu.

Nadam se da je moj otac dobro, on nije čovek kojeg je lako pročitati.

. . .

- Tata! – viknem kaod uđem u kuću.

- Ovde smo – Brendon se javlja.

- Tata, jesi li dobro?

- Dobro sam, Magda i Brendon paniče bez razloga.

- Izgledaš bledo. Idemo kod doktora

- Adriane zaista sam dobro.

- Deda jel hoćeš da zovem mamu? - Brendon se uozbiljio.

- Znaš koliko ona popizdi kad su u pitanju doktori zar ne?

- Znam – nasmešio se slabašno. Slab je na Lunu.

- Tata, ustaj, neću da se raspravljam sa tobom.

- Sine.

- Odmah!

- Ruperte – Magda ga gleda milo.

- U redu.

- Pomoći ću ti da se obučeš – Magda mi je klimnula glavom.

- Ja ću nazvati mamu, čekam vas u kolima – Brendon je izašao.

. . .

Doktor je pregledao mog oca i odlučio je da ga ostavi u bolnici, obaviće analize da vidi zašto ima bolove i to će potrajati. Pomogao sam Magdi da ga smesti u sobu i vratio se kod doktora.

- Sem – pogledam ga ozbiljno. Poznajemo se još iz vrtića.

- Star je Adriane i istrošen, njegovom telu će niti potrebno više vremena da se oporavi.