THE DEVIL'S REVENGE // Book Two

Chapter Four; Good old times

Filip Djukić

"Jel se seća tko kada je Filip završio s kolima u moru?"-Prisjeti se Milan, a mi se pokidamo od smeha.

"Kako si to uspeo?"-Pita Marta, a ja se i dalje smejem.

"Hteo sam da se parkiram pored mora i jebiga, malo sam popio. Vadili me cela dva dana, imam zabranu dolaska u Split."-Kažem, a ovi se i dalje kidaju od smeha. Koja su to vremena bila...

Uopće se ne sećam razdoblja od 20 do 25 godine života.

"Gde ćeš, Filipe?"-Pita me Ariana dok se ustajem.

"Idem da pišam, bre."-Počnem se smejati, svi me paze, samo sranje da ne napravim.

Pogledam oko sebe, pa se zaustavim na sekundu. Učinilo mi se kao da sam video Leu. Možda halucinišem.

Odem na wc i obavim što trebam, pa se vratim u salu.

I sada je jasno vidim. Sede ona i Tomo za stolom u kutu, verovatno su tek stigli. Nije mi dobro, brate.

"Šta ti je, Filipe? Kao da si duha video."-Dođe Stefan do mene, a ja mu pokažem na Leu.

"U jebote, šta će onda ovde?"-Pita me Stefan, a ja ne mogu da skinem oči s nje. Kali je lepa, ali Lea je bre savršenstvo.

"Ja ne mogu da se pomaknem, tebra."-Kažem mu, moram da odem do nje. Toliko pitanja imam.

"Filip, idemo za stol, ajde."-Stefan me uhvati za ruku, a ja odmahnem glavom, pa krenem prema Leinom stolu.

"Lea."-Stanem pored nje, a ona me pogleda s onim savršenim osmehom. I ledenim pogledom.

"Filipe, kako si zgodan!"-Ustane se od stola, pa me zagrli. A ja uzvratim zagrljaj, bez razmišljanja. Tebra, sve se vratilo.

"Idemo napolje, molim te."-Kažem joj i ona klimne, pa se ustane od stola.

"Tebra..."-I Tomo se ustane od stola, pa mi pruži ruku.

"Možda će ovo da zvuči glupo, ali falio si mi."-Kažem mu iskreno, Tomo mi je bio najbolji drugar prije cele situacije s Leom.

"Sve jasno, tebra."-Tomo sedne natrag za stol, a ja odem s Leom napolje.

"Neću da te ispituje zašto si me ostavila, već želim znati kako si."-Nasmešim se, ne želim da se vraćam u prošlost. Šta je bilo, bilo je.

"Pa dobro sam, ne mogu se žaliti."-Slegne ramenima, a ja je pogledam. Lepa je, kao i uvijek.

"Filip, moraš znati da ja nisam napisala tu poruku i nije ni bitno tko je. Ja nisam htjela otiči."-Promrmlja, a ja je zbunjeno pogledam.

"Kako nisi, bre? Ne razumem."-Evo, počinjem da se nerviram.

"Nisam htjela otići, ali Tomo mi nije dao da ostanem. Napisao je tu poruku i zaprijetio mi da ako ne odem, neću više nikada vidjeti njega i roditelje. Mama i tata naravno o tome nisu znali ništa."-Jebeno, lik koji me oslovljava sa "brate" me namerno povredio.

"Ne znam šta da kažem, evo. Žao mi je."-Slegnem ramenima, a šta da ja sad radim? Šta je bilo, bilo je. Ne ponovilo se nikad više.

"Jel te mogu zagrliti?"-Pita me i ja klimnem, pa je zagrlim. Nisam ljut na nju, već dulje vrijeme. I drago mi je šta je vidim.

"Jesi našla koga tamo?"-E jebiga, to me stvarno zanima.

"Nisam, stvarno nisam."-Uzdahne, ali se ne odvaja od mene. Luće malo. Jebote, ne sećam se kada sam zadnji put nekog oslovio sa luće.

"Sve je u redu, Lea. Ne zameram ti. Ajmo unutra."-Odmaknem se od nje, pa se nasmešim.

"Ajde."-Uđemo natrag u salu, i svako ode svojim putem. Ajde da sam i to rešio.

Sednem natrag za stol, a celo društvo me pogleda.

"Pričaj, bre!"-Stefan me trkne laktom, a ja se nasmešim, pa im sve ispričam.

"Eto, ja to ne razumem. Tomu znam ceo život, a nikada nebi rekao da će tako nešto da napravi."-Milan komentariše,  a ja klimnem, slažem se s njim.

"Prije sam mrzela Leu, a sada mi je žao devojke. Pa to je maltretiranje!"-Kaže Ariana, meni je žao svega što se desilo. Nije trebalo tako da ispadne, brate.

"I šta ćeš sada?"-Pita me Jelena, a ja slegnem ramenima.

"Ništa, šta bih trebao? Rešili smo sve i to je to."-Kažem, a otišao bi tamo do nje i poljubio je. Grlio je, mazio je.

"Filipe, nemoj dvaput isto govno da jedeš."-Stefan kaže, i u pravu je. Verujem ja Lei, ali ne toliko.

"Tebra, šta god bude, bit će."