THE DEVIL'S REVENGE // Book Two

Chapter Nineteen; Light of my life

Filip Djukić

"Ariana, ovo je Laura. Lea, vi se znate."-Stefan upozna Lauru i Arianu, a Lea se skoro pukne smijati.

"Pa od kud ti ovdje?"-Zagrli Lea Lauru, a meni je zlo majkemi. Bivša i buduća. Ok, možda buduća.

"Pa došla malo da razgledam, nisam bila ovde već dve godine."-Nasmeši se Laura, pa ustane od stola. Gde ćeš!?

"Neću Vam smetati, dečki, bilo mi je drago."-Mahne nam, pa ode kod Djoleta za šank.

"Filipe oči će ti ispast!"-Lea se smeje, a meni nije dobro. Ubila me Laura, tebra.

"Ona će da mi rodi decu brate, kunem ti se."-Kažem, ja sam hipnotisan.

"Lijepa je Lali, i jako je draga. Ona me uvela u posao."-Kaže Lea i ja klimnem, oseti se da je dobra devojka.

"Sredi mi je, bre!"-Kažem Lei, iako mi je Lea bivša, ne smeta joj ovo. Isto kao što meni ne smeta njena priča o momku s posla. Jednostavno smo se pomirili s tim da nećemo da budemo zajedno.

Čak i neki zagrljaj, poljubac u obraz i moje perverzne pošalice ne utječu na naša osećanja.

"Reći ću joj par lijepih riječi o tebi."-Uteši me Lea. Tebra, ja je hoću odma.

"Filipe, kako si odlepio!"-Smeje se Ariana, a ja stvarno jesam. Ovako mi ni s Leom nije bilo. Za Leu mi je trebalo par dana da se zagrejem.

"Pozdrav!"-Laura nam mahne, a ja bi najradije poletio za njom.

"Lea bre, ako mi je ne središ ja ću da te bijem."-Trknem Leu nogom, a ona se počne smejati.

"Napravit ću sve što je u mojoj moći."

+

"Jutro!"-Ulazi Anja u radnju, a ja se počnem smejati.

"Tebra, 16 sati je."-Kažem, pa nastavim čistiti.

"Jebiga, ja se probudila prije sat vremena."-Slegne ramenima, pa sedne na kauč.

"Znaš kakvu sam devojku juče upoznao, tebraa."-Kažem Anji, a ona se počne smejati.

"Kakvu, Filipe?"-Ma nemam reči brate da opišem Lauru.

"Prelepu, kaže da dolazi kod Sandre. Zove se Laura."-Kažem, a Anja prasne u smeh.

"Laura Darnelli? Od Bore ćerka?"-Pita Anja i ja klimnem, šta se smeje ona, tebra?

"Slažem se, prelepa devojka. I dobra."-I ja mislim, Anjoo. Ja sam se zaljubio.

"Idem, moram da čistim."-Ustane se Anja, pa izađe van iz radnje. Ja još malo pospremim, pa odem napolje i zapalim cigaru.

"Hej!"-Laura mi priđe, a ja se nasmešim.

"Hej, ideš kod Sandre?"-Pitam je, kako mi je drago što je došla da me pozdravi.

"Da, a kako si ti?"-Stane ona pored mene, a ja se počnem smejati. Preslatka je.

"Odlično, gotov sam za danas."-Kažem, jedva čekam da dođem kući i ispružim se na kauču.

"Imao si puno posla?"-Nasmeši se, a ja klimnem, pa ugasim cigaru.

"Jel ti bilo teško nać parking? Ako hoćeš, oslobodim ti ja sad svoje mesto."-Otvorim vrata radnje, neka uđe zraka malo.

"Nemam auto."-Odmahne ona glavom.

"Ne voziš uopće ili?"-Pitam je, čudno da nema auto, mislim s obzirom na Borin dubok džep, a i njen posao.

"Vozim, ali nemam auto."-Slegne ramenima, pa pogleda na sat, "Moram da idem."

"Kako ćeš kući?"-Zaustavim se, a ona se počne smejati.

"Peške, bre."-Smeje se ona i dalje.

"Koliko ti traje taj tvoj tretman?"-Pitam je, ne želim da ide kući sama po mraku.

"Sat i po."-Zbunjeno me pogleda.

"Idem ja onda kući, pa dođem za sat i pol po tebe, važi?"-Nasmešim se, a ona me i dalje zbunjeno gleda.

"Pa mogu ja Filipe peške."-Ona je tvrdoglava kao i ja. Jaoooo.

"Ne možeš, ja ću doći."-Kažem, uverit ću ja nju u to da je tako najbolje.

"Dobro, važi."-Slegne ramenima, pa se još jednom nasmeši.

Ne ideš ti luće bez moje pratnje, više nigde. Pa ni kući peške.