Život nam nudi novu šansu

Prolog

U praznom holu su odjekivali njeni koraci. Preskakala je po dva stepenika penjući se na krov. Živela je na poslednjem, devetom spratu stambene zgrade, ali postojalo je nisko usađeno stepenište koje je vodilo prema samom krovu. Pogledala je iza sebe i zadovoljno se osmehnula kada je shvatila da je u potpunosti sama. Otvorila je siva čelična vrata i izašla. Prohladan vazduh joj je ošinuo obraze. Raširila je ruke i podigla ih uvis.
,,Sloboda."
Tiho je rekla krećući se prema ivici, gde je uvek sedela. Namestila je duks ispod sebe i sela pazeći da ne padne. Krov je bio ograđen labavom ogradom koju su stavili posle dana kada joj se promenio život. Osmeh se pretvorio u ravnu liniju na njenom licu. Uživala je dok joj je vazduh šibao obraze. Udisala ga je kao da će njenim plućima uskoro isteći rok. Nakratko se zagledala u nebo. Vrat ju je ubrzo zaboleo, te je provukla noge kroz ogradu i legla na hladan beton. Nije bilo nijednog slučajnog oblaka, samo tamnoplavo nebo, skoro crno, sa zvezdama, gledalo je u nju. Pokušavala je da ne zaplače.
Danas je ponovo bio taj dan. Tačno pre dve godine se nešto završilo i nešto počelo. Mrzela je šesti april najviše na svetu. Nije uspela da ih zadrži, suze su joj se slivale s obe strane lica prolazeći pored ušnih školjki.
,,Ne verujem nikome, Selena. Ne verujem u prazne priče o tome šta si uradila. Ja sam te poznavala. Ja znam da nikada to ne bi uradila."
Tiho je i dalje govorila polako ustajući s mesta. Duksericu je obmotala oko struka i naslonila se svom težinom preko ograde. Slučajno je pogledala u nečiji stan i u istom trenutku se svetlo ugasilo.
,,I zašto sve mora da mi se dešava šestog aprila?" Upitala je, malo glasnije od tona kojim je govorila. Trljala je rukom grudi suzbijajući bol. Frknula je i pogledala nadole. Bilo je pola jedanaest. Malo je automobila prolazilo ispod njene zgrade, ali ih je i dalje bilo. Pogledala je na sve drveće koje je počelo da raste. Odmahnula je glavom kada je zamislila sebe kako pada, ali nije se odmakla od ograde. Pružila je jednu ruku mlatarajući s njom u vaduhu. Stopa samoubistava tinejdžera je dosta velika. Samo iz njene okoline znala je da navede barem pet imena. Ali niko ne zna istinu. Niko ne zna kroz šta je neko prošao i spustio se do te tačke da nema snage da se bori. Možda nisu svi izvršili samoubistvo. Niotkuda, on joj je pao na pamet i pogledala je susednu zgradu. Zapitala se šta sledi posle smrti, reinkarnacija?

,,Da ti nije palo na pamet da skočiš." Trgla se od grubog muškog glasa i pala na pod udarivši glavom o stub. Uhvatila se za mesto na kojem će uskoro izaći velika čvrga i suzila oči pokušavajući da protumači da li ga poznaje. Trepnula je više od deset puta za dve sekunde i podigla se na noge.
,,To što se dečko koga si volela godinama smuvao sa tvojom drugaricom ne daje ti za pravo da se ubijaš."
Prišla mu je i razrogačila oči.
,,Ne.... Popila sam previše lekova danas. Haluciniram!" Odmahivala je glavom sve dok joj se još više nije zavrtelo. Kada je pogledala unapred, i dalje ga je videla pred sobom. U crnoj trenerci i dukserici, gledao ju je prodorno zelenim očima pokušavajući da dokuči o čemu sada razmišlja. ,,Sada sam samo razmišljala o tebi. Ti... ti... ti ne možeš da budeš stvaran."
On se nasmejao i napravio jedan korak prema njoj. Gerda je ustuknula i sledila se u mestu držeći ruke ispred sebe.
,,Ja jesam stvaran." Odgovorio je.
,,Ti si umro." Jedva je izustila.
,,Nisam. Tačnije, trebalo je da umrem, ali se trenutno nalazim na granici života i smrti."
Opet je odmahnula glavom. ,,Ja ne verujem da si stvaran. Ja ne verujem da te vidim. Možda nisam stavila sočiva.... znala sam da je trebalo naočari da stavim."
,,Gerda." Jeza je prošla njenim telom kada je rekao njeno ime. Stavio joj je ruke na ramena i stisnuo ih. Dodiri nisu mogli biti stvarniji od tih. ,,Ja sam u komi. Ne znam kako se ovde nalazim i šta se dogodilo da se nađem tačno ovde...."
,,Kako znaš moje ime?"
,,Ne znam! Prosto ga znam! Nisam ga znao dok... dok nisam postao ovo."
,,Da li se zavitlavaš sa mnom Oskare? Videla sam vesti! Bila sam tu kada su dolazila kola hitne pomoći. Nisi dobro, ne možeš da stojiš ovde čitav preda mnom!" Kada je pokušala da ga odgurne s najvećom lakoćom je prošla kroz njega i zadrhtala.
,,Kako si.... ja.... kako sam osetila tvoje dodire kada si me dotakao? A sada sam prošla kroz...." Progutala je knedlu. ,,Kroz tebe! Kako sam uspela da prođem kroz tebe? Ovo je suludo!"
,,Nisam hteo da me udariš. Možda zato." Odgovorio je spokojnim glasom. Stao je ispred vrata kada je Gerda pokušala da izađe. ,,Gerda, moraš mi pomoći."
,,Ja sam se sto posto nadrogirala jer nisi stvaran."
Govorila je više sebi, ubeđujući se da ništa od ovoga nije stvarno. Odmakao se od nje i pustio je da prođe.
,,Sada ću otići u svoj stan, odspavati u sobi, i sutra te neće biti!" Okrenula se ka njemu. I dalje je stajao na vrhu stepeništa ne pomerajući se odatle.
,,I sve ovo biće samo jedna noćna mora."

Srce joj je lupalo kao ludo dok je tiho išla prema sobi pokušavajući da ne probudi mamu. Skliznula je niz vrata čim je ušla u nju.
,,Kako je znao drugi razlog za moju današnju tugu?"