U drvo urezano🔚

16

Cvilež ludog psa me budi, otvaram oči i vidim kako jadan grebe po vratima. Ruka mi je ispod njenog vrata dok spava okrenuta mi leđima. Polako izvučem ruku, pa ustanem i otvorim psu vrata. Iziđem s njim na mali trijem onako samo umotan u pokrivač.

– Oprosti psu, znaš da nije namjerno. Nisam ja zaboravio na tebe, samo sam... A, razumi me ja sam živ čovjek. – gleda me dok piša i ostavlja rupu u snijegu. Odmakne se malo dalje, pa čučne sirotan, mogu misliti koliko ga pritjeralo dok sam ja spavao kao zaklan. – Siroče moje, umalo da se ukenjaš, a gazda spava kao međedina. Oprosti druže, ali nikada nisam tako slatko spavao kao kad je ona pored mene. – olakša se jadnik, pa otre šapicama onaj snijeg, pokušavajući na svoj način pustiti vodu iza sebe. Priđe pa mi se smota podno nogu. Spustim se u čučanj, pa ga prigrlim uz sebe.

– Volim ja tebe ludo moja, najviše, ali znaš, volim i nju. Mislim razumiješ? Oboje ste mi važni.

– Što si to sada rekao? – trgnem se na zvuk njenog glasa, pa se okrenem, a ona stoji baš kao i ja umotana, čupava i predivna.

– Jutro ljepoto. Što sam rekao?

– Ne pravi se blesav Tadej, rekao si da... Da me voliš.

– Ja? Bože sačuvaj. Sanjala si mila, ja to nisam rekao. Nema šanse.

– Rekao si. I njega i mene. – e jebi ga sada. Pomilujem psa, on joj odmah pritrči, pa priđem i ja.

– Dobro. Rekao sam. Nisam mislio da te ono volim–volim, nego da te volim. Znaš. Mislim, razumiješ?

– Ne, ne razumijem.

– Volim biti s tobom, volim seks s tobom, kupanje s tobom, hranu, spavanje, spuštanje sa sanjkama, volim te gledati, volim kada pričaš, kada dišeš tu kraj mene.

– Dosta je. To je dosta, nemoj dalje.

– Ako to znači da voliš nekoga, onda jebi ga... Izgleda da te volim.

– Ne možeš me voljeti Tadej, nitko ne može nekoga zavoljeti za par dana.

– Ma tko to tvrdi?

– Univerzum.

– Nabijem ja univerzum. Ti me činiš sretnim. Uz tebe se osjećam dobro. Bole me muda što kaže neki univerzum. S tobom je sve drugačije. Ne mislim na bol, ne mislim na ono što me kida iznutra, mislim samo na tebe, na svu ljepotu koju nosiš u sebi i tako je svakim poljupcem i dodirom ubacuješ u mene. Mislio sam da će sve ovo jednog dana nestati iz mene, ako budem sam, ako ne budem imao ništa lijepo u životu što me čini sretnim. Ako sebe dovoljno kaznim oduzimajući si svu ljepotu života koji mi je dan da ga prokleto živim, zaliječit ću se, ali... Pogriješio sam. Ništa me nije liječilo kao ti. Kao ovo što imamo. Jučer, danas, ono što će biti sutra. I volim to, a ako to znači da volim i tebe onda jebi ga, volim te.– ona skoči na mene puštajući onaj pokrivač da padne na pod. Poljubi me kratko, zagrli i stegne kao udav. – Oprosti, mislim nisam nikada volio ženu pa ne znam kako to ide baš, ni da li treba i koliko vremena treba da se to desi, i smije li se reći i kada, tako da... Ono, proveo sam mladost iza rešetaka, ostatak vremena sam na brdu, to što ne znam s tim sranjima nije moja krivica. Nisam savršen, ali...

– Jesi! Jesi savršen si. Ništa ti ne fali, ništa ti ne treba, sve imaš. Najbolji si na svijetu.

– Nemojmo pretjerivati Mališa sad.

– Misli što hoćeš, ali ja tvrdim da je to istina. Bar meni.

– Sjebala si me na brzaka sada, a tek sam oči otvorio. Uhvatila me nespremnog za išta drugo osim da pjevam istinu kao prokleta grlica svakog jutra.

– Ovo je jedno predivno jutro, samo da znaš. – čujem zvuk auta koji se penje uz brdo, a onda i babin glas. I ona se okrene, pa spazimo djedu Gordana kako izlazi iz babine kolibe. Pogledam na svoj sat, boga mi 9:15. Baba sunce ti tvoje jesi l' ti to djedu Goreta zanoćila sinoć? Mia počne da se smije, ne budem lijen, uđem unutra, nazujem čizme pa onako gol, ogrnut samo krenem prema njima.

– Tadej kuda ćeš budalo, gol si? – baba se smije, djeda uzvraća, sve je po ramenu lupka, dok u autu dolje kod moje kolibe njegov sin Matija čeka.

– Opa mala, jesi ti to Gorčija privela noćas?

– Ajme sine, pa jesi ti to gol?

– Pustimo mene sada baba zavodnice, što je ovo na sabajle?

– Kakve Bogove sabajle prošlo devet sati?

– Zdravo Kralju, kako je sine? – i djedo se javi.

– Nemoj ti meni kako je Gore stari švaleru, hajmo da se čuje odmah, jesi l' zanoćio kod Janje ili nisi? – on šokiran ne zna što da odgovori.

– Zanoćio? Pa pobogu sine za koga me smatraš? Da sam kod nje zanoćio već bi je vjerio, hajde Boga ti tvoga opičenog.

– A, tako znači?

– A, ti mala, što imaš reći?

– Kurjaci te izjeli blesavoga, pa došao Gordo na kavu, donio jaja, sira, svježe piletine, mlijeka. Svega Matija dovukao kolima, mogla sam mu makar kavu skuhat u zahvalu. A, i nismo se dugo ispričali.

– Kavu znači? Samo kava je bila? Da se nisu možda štakice sa strane odložile pa se malo i pohvatalo? Deda, nemoj da te moram vraćat na Solunski front .

– Kakav front Kraljeviću, e jesi lud, dobro si rekla Janjo moja, ovaj je prosvirao kao truba.

– Ko truba? Ja? – baba samo odmahne glavom, pa zagrli Gordana. – Baba alo, alo, kakvo grljenje ovdje, stari ako misliš moju kraljicu grliti, to ima da tražiš dozvolu more. Da je lijepo odmah u testament staviš, penziju joj prepišeš i sve što spada. – nasmiju se oboje, nasmijem se i ja.

– E, jesi mi uljepšao dan Kralju, snježina te zakopala. Idem Janjo moja, što da ti kažem, nema me sad do kraja Januvara, ako ne krepam doći ću. A, more i tebe nekad Tadej dovest dolje, na kavicu, slatko od dunja, rakijicu.

– Dovest ću je samo da potpiše papire, pa onda možeš da je zavodiš do mile volje. – siđe dolje pa polako priđe i lupne me po ramenu.

– Da sam mlađi dao bih joj sve i ženio je bez jebem ti. – namigne pa se oprezno odvuče do auta, mahne i uđe, pa se nasmije sinu. Matija trubne prije nego se vrati na put.

– Jebem li ti trunje Babana, infakt da me udari je l' to treba?

– Infarkt će te udariti jer golih muda stojiš na ovoj zimi budalo jedna. Briši nazad maloj neka ti ih otkravi ispeću vam svježih jaja, ovih Gordanovih svježih jaja siso jedna, pa dođite pojest nešto. Luđak jedan! Ja da sam se hvatala sa starim? Ja? Pih... – munđa i ode unutra, ja ostade otvorenih usta. Pogledam u Miu, ona se savila od smijeha, Šarov poskakuje i vrti se u krug. Uspnem se gore, sav razočaran svojim nastupom.

– Trebao si joj očitati onako pravu roditeljsku. Sram je bilo je l' da? Djedicu u kuću pustila. Muškog? Šok i nevjerica.

– Smrzlo mi se dupe – kažem, a ona zavrišti od smijeha. – Ne smij se. Kita mi se u želudac uvukla. Shvaćaš li da sam gol tamo stojao?

– Pa kad nisi normalan.

– Hoćeš mi otkraviti jaja?

– Jebem te živote!– uvuče me unutra, Šar ostane vani igrajući se, pa zatvori vrata. Svuče onaj pokrivač s mene, izujem čizme, jebeno drhtim, smrzao se ne daj Bože.

– Ulazi pod jorgan luđače. – poslušam pa se uvučem zubi mi cvokoću. – Da vidimo što se tu zbiva. – ruka joj pređe po smrznutim mudima, pa lagano protrlja par puta.

– Oooo, vraća se krv, spada led i studen samo nastavi.

– Još malo ha?

– Da, još jednom, pa još jednom. – ovo tako prija. – Zlatne ručice imate madam. Led otapaju.

– Sad ćemo ti pregrijati jaja Kraljeviću, a onda idemo na Gordanova kod Janje. – usnama krene od mojih prsa ka dolje, sklopim oči i pustim se.