Dok moje ruke u drvetu stvaraju nešto čemu se ljudi dive, moja duša svakim novim delom koje stvorim malo po malo ide ka oporavku. Ovdje, u gorju život je jednostavan, miran, staromodan, obnavljajuć. A, meni je obnova itekako potrebna. Obnova duš...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
- Stanje je bolje gospodine Kraljeviću. Antibiotici djeluju i temperatura je normalna od jutros. Još uvijek diše uz pomoć kisika, ali dobro je. Jako kašlje, tako da joj je teško razgovarati, ali... Slušajte, ako vam nije problem dođite večeras. Ja sam dežurni. Shvaćam vašu situaciju i ja sam nečiji sin, i osjećao bih se lud kao i vi sada da se meni ovo dogodi. Probat ću vas uvesti unutra, da je vidite. Ako imate njezin mobitel ponesite pa ćete moći s njom pričati, naravno preko stakla.
– Ona može pričati?
– Može. Kašlje, ali može, toliko će moći. Da vam pokaže da je bolje, da ćemo se pobrinuti za nju. Shvatite me gospodine Kraljeviću, sve ovo nas izluđuje, ni mi ne znamo više gdje udaramo, slomljeni smo. Ovo što ću učiniti sada za vas... Shvaćate, ako netko sazna mogao bih da najebem gadno.
– Razumijem Doktore. Hvala vam. Doći ću večeras. Kada da budem ovdje?
– Dođite poslije sedam. Dat ću vam kombinezon koji morate navući inače nećete moći unutra. Više ne mogu učiniti. – stegnem mu ruku na kojoj je gumena rukavica.
– Hvala vam Doktore dužnik sam vam.
– Niste gospodine Kraljeviću, imam ja dušu koju ovaj sistem uporno pokušava spaliti. Žao mi je zbog svega ovoga – okrene se i ode, ja sav sretan brzo nazovem starog.
– Doći ću kasnije po njezin mobitel. Bolje je. Pustit će me da je vidim. Preko stakla, ali opet dobro. Imat će mobitel od sada uz sebe pa ćeš moći da je čuješ. Spremi ako što još želiš da ponesem. Punjač, higijenu, trebat će joj. Temperatura je spala, još diše kisik, ali ide na bolje.
– Hvala Bogu sine. Sve ću da joj spakujem, ti naiđi kad se smrkne. I Tadej... Ako je ona bolje, vrati se gore svojoj ženi. Za majku ionako ne možeš puno toga učiniti. Kad joj odneseš mobitel bit će nam lakše obojici. Nemoj gubiti vreme ovde oblećući oko bolnice, dok je ona tamo sama, bez tebe.
– Sreo sam Zagu kad sam išao od tebe danas. I malog Zlaju.
– Teško ti je, zar ne?
– Jeste. Jebem ti stari ta bol nikada neće proći.
– Hoće sine, hoće, kada je ti odlučiš pustiti. Kada podeliš tu bol sa onom koja će je konačno oterati u tri lepe materine.
– Misliš?
– Da mislim. Znam da joj verovatno nisi rekao ništa o tome, i mislim da trebaš što pre.
– Htio sam. Baš kada si nazvao i rekao da je mama u bolnici.
– Trebaš to podeliti s njom sine.
– Kad se vratim hoću. Nije to baš tako jednostavno stari.
– Znam da nije, ali dok si u zagrljaju voljene žene i gorke riječi uspiju preći preko usana, a da ne ostave gadan ukus.
