Slomljen ✔

38. Hunter

Hunter

Cijeli svoj život, bio sam sam.

Ta samoća omogućila mi je da kroz godine izgradim zid dovoljno visok i jak, sastavljen od najjačeg željeza koje niko nije mogao da probije.

Uspio sam sebe da uvjerim da sam zaštićen. Jay je bio jedina osoba koja je smjela da taj zid dotakne, ali ne i da prođe kroz njega. Bio je još uvijek previše mlad da bi shvatio koliko mu je brat sjeban. 

Ali da. Tih par godina stvarno sam bio uvjeren da su moji zidovi nepropustljivi, toliko jaki da sam sam sebe počeo postepeno da odvajam od emocija koje bih trebao da posjedujem kao svako normalno ljudsko biće. Postajao sam beživotan, nisam imao razloga da svako jutro ustajem, a najgore od svega je što mi ponekad čak nije bila bitna ni činjenica da imam razloga da ustajem.

Jay je bio taj razlog. Za njega sam i uspio da zaradim silne pare od borbi koje su postale moj jedini način da iz sebe izbacim emocije koje su ponekad znale da se nagomilaju bez moga znanja. Bijes koji sam trebao da osjetim nekoliko dana prije kada me je budala koja me ne zna uvrijedila, tuga zbog života koji vodim, sreća zbog činjenice da nisam sam i imam Jaya koji i ne zna koliko mi znači, i mnoge druge koje su me zajebevale na dnevnoj bazi.

Ukratko, bio sam zombi, stvorenje isisano svake trunke života.

Sve dok kroz moje zidove nije glavom prošla jedna plava cura sa najljepšim očima koje sam ikada vidio. Ne znam kako, ali od momenta kada smo prvi put pričali, već tada je napravila opasnu pukotinu koju ja nekako nisam primjetio. I zbog toga je ona nastavila da udara glavom sve dok nije stvorila prolaz sasvim dovoljan da može kroz njega da se provuče.

Prišla je bez straha mom srcu i dodirnula ga svojim nježnim rukama, i od tada, ja sam počeo da se dižem iz mrtvih.

Naravno, kada sam shvatio šta se dešava bilo je previše kasno da pokušam da vratim situaciju na staro. On je doprla do same moje srži i tu sjela bez namjere da ode.

Daria je postala dio mene bez da je ijedno od nas uspjelo to da shvati. Vezala me je za sebe i ostao sam bez izbora. Mogao sam jedino da je pratim i štitim od demona koji su je napadali sa svih strana.

Ona je postala moj anđeo čuvar. A ja njen pas čuvar, doveden ravno iz pakla.

Nezamisliv par. Možda i zato nismo uspjeli. Ona je previše dobra i zaslužuje nekoga ko je barem pola kao ona, jer njoj ravnog nema.

Ali...

Sad je kasno.

On je moja.

I moram da joj to nekako dokažem.

Malo je glupo što sam to shvatio 10 minuta nakon što je otrčala od mene, a ja sam ostao da stojim kao jebena statua gledajući za njoj sve do momenta kada je zaustavila taksi.

***

Iako je moj prvi instinkt nakon grandioznog i glupog shvatanja da ne mogu da pustim Dariu iz svog života bio da odem njenoj kući i ako treba kidnapujem je dok joj ne dokažem da i ja nju volim (jer iz nekog razloga nisam to uspio da joj kažem kada mi je i sama priznala kako se osjeća), odlučio sam se da ovaj put razmišljam glavom. Racionalno. Strateški. Jer realno, biće mi potrebna sva moguća pomoć koju mogu da dobijem prije nego što kleknem pred nju i molim je da mi oprosti.

Zato sam otišao kod Henrya i Vide, njegove žene. U proteklih nekoliko mjeseci, Jay i ja smo provodili dosta vremena sa njih dvoje, i usuđujem se i reći da par u Jayu vidi sina kojeg nikada nisu imali. To sam shvatio kada su predložili da ga usvoje nakon što Darijin advokat obavi svoj dio posla, što sad može uraditi dosta brže jer ne mora da izglađuje moju prošlost.