Slomljen ✔

29. U krevetu

Juče sam poslije škole cijeli dan provela u krevetu gledajući horore koji su mi hranili dušu, a Roya ili bilo koga od svoje porodice nisam uopšte vidjela. Mama je pokušala da razgovara sa mnom i kucala mi je par puta na vrata, ali su bila zaključana, a ja sam se vadila kako su oni dani u mjesecu i kako samo želim da budem sama. Danas nije bilo ništa drugačije, osim što sam ujutro, otišavši u školu primjetila dosta čudne trenutke kada bih uočila da Michelle bulji toliko intenzivno u mene i Millie da sam imala osjećaj da će rupu u glavi da mi probije.

Ellie i Jacob su u školu došli naravno zajedno, sa spojenim rukama, iznenadivši tako cijelu školu koja je sada brujila o vijestima da su to dvoje zajedno. Pažljivo sam posmatrala i Royevu reakciju, koji je više od bilo čega izgledao srećan zbog svog prijatelja i bacio mu se u zagrljaj čim mu je ovaj prišao. Naravno, bilo mi je drago što su njih dvojica popravili odnos, i što sam i ja popravila odnos sa Jacobom i Ellie, ali moj brat blizanac i ja smo i dalje izbjegavali jedno drugo.

Falio mi je.

Mnogo.

I eto o tome sam razmišljala u 1 minut do ponoći, jedan minut do mog i njegovog 18-og rođendana.

Moje misli su pored toga bile preplavljene i Hunterom čiji mi je dodir, sama prisutnost, pa i taj pogled bez emocija nedostajo. Falila mi je njegova toplota, njegova sposobnost da me zagrli i da svi problemi ispare, naše spavanje tokom kojeg nisam imala noćne more.

Prevrtala sam se po krevetu i konačno se okrenula na leđa ruke namjestivši na stomak te sam isfrustrirano izdahnula. Zatvorila sam oči u još jednom bezuspješnom pokušaju da zaspim, kada sam začula buku van svog prozora, ne glasnu, ali dovoljno jaku da me podigne iz kreveta i razbudi. Ugledavši tamnu figuru na prozoru, malo mi je falilo da krenem da vrištim, ali suzdržavši se, sačekala sam još par sekundi i čula psovanje.

Hunter.

Skočivši iz kreveta, pretrčala sam sobu do prozora koji sam otvorila, a on je već narednog trenutka uskočio unutra. Moje disanje se ubrzalo i suze su mi navrle na oči, emocije su me preplavile i osjećala sam se konačno kao da mi je jako težak kamen pao sa srca. Zatvorila sam zatvorila prozor drhtavim rukama, i brzo se okrenula prema Hunteru samo kako bi se sudarila sa njegovim snažnim prsima, dok su se njegove ruke istog trenutka obavile oko mog struka natjeravši trnce da prođu mojim tijelom.

"Srećan rođendan, Anđele." Nagnuo se i šapnuo mi u uho te sam mogla da osjetim njegov vreli dah na svom vratu što me je natjeralo da zatvorim oči.

"G-gdje si ti bio? Šta se desilo sa nama, Hunter?" Upitala sam uplašeno, razmišljajući samo o tome u proteklih par dana, i sada je taj strah konačno izašao iz mene u vidu ova dva glupa pitanja.

"Ne dam te nikome. Ti si samo moja, i ko god pokuša da mi te otme, snosiće jebene posljedice. U redu?" Osmjehnuvši se, konačno sam otvorila oči i spojila ih sa njegovim tamnim, punim... Kakva je to emocija? Ne mogu da shvatim. Ali je toliko intenzivna da me je udarila ravno u srce i klimnula sam glavom kao opčinjena.

"Mislila sam da... Da si me..."

"Ja te nikada neću ostaviti." Rekao je i svoje prste upleo u moju puštenu kosu.

"Nemoj to govoriti."

"Šta?"

"Da me nikada nećeš ostaviti. Rekao si da ne možeš..." Koliko puta me je upozorio da uvijek može da me se riješi bez problema, i ja sam spremna da to podnesem, odbila da se prva odmaknem od njega. Znajući da će ipak jednog dana taj isti dečko da mi slomi srce.

"Ne mogu." Odjednom se oglasio i njegov stisak na mom struku se pojačao.

"Molim?"

"Ne mogu... Nisam sposoban da te ostavim, Anđele." Glas mu je bio stegnut, pun emocije, emocije koju sam tako pokušavala da shvatim, ali nikako nisam uspjevala. Moje ruke su se obavile oko njegovog vrata i već narednog trenutka naše usne su se spojile.