Slomljen ✔

2. Loši momci

Daria

Nisam se ni trudila da pokucam na vrata direktora Jenkinsa jer sam znala kakav je on tip čovjeka i da mi neće zamjeriti na upadanju, samim tim jer me obožava kao odbojkašicu koja uvijek dovede Pinewood High školu do pobjede. Ušavši unutra kao tornado, uspjela sam preplašiti gospodina Jenkinsa, ali ne i Huntera koji se nije ni okrenuo.

"Gospođice Robinson?"

"Da, izvinite što sam upala, ali samo sam... Došla sam da..." Zašto sam došla? Moj prvi instinkt je bio da nekako spasem Huntera od kazne koja ga je bez sumnje čekala. Naravno, sada kada malo bolje razmislim, nenajavljeni upad u direktorovu kancelariju bez ikakvog plana mi se stvarno čini da sve ponovo preispitam i opalim sebi jednu dobru šamarčinu.

"U redu je, gospođice Robinson. Upravo sam pričao sa gospodinom Hunterom kojeg čeka ne tako mala kazna." Progutala sam knedlu i moje riječi su počele same da izlaze i prije nego što sam uspijevala da ih zaustavim.

"Kakva... Kakva tačno kazna?"

"Pa, razmišljao sam o tome da ga izbacim, ali s obzirom koliko ovaj dečko mrzi školu, ne bi me čudilo da je to zapravo i bila njegova namjera od samog početka." Pogledao je u mladića ispred sebe dosta ozbiljno, a onda svoj fokus ponovo usmjerio na mene. "Zato se premišljam između toga da mu dam neki društveno koristan rad, u šta sam siguran da on apsolutno mrzi."

"Da, da, može tako. To će da bude dobro za njega."

"Razmišljao sam takođe o tome da ga natjeram da se brine o Jacobu kada se on vrati u školu."

"Zar ne mislite da bi se u tom slučaju Jacob samo vratio u bolnicu?" Ponekad ne mogu da vjerujem koliko naš direktor može da bude glup. To je čovjek koji ne brine ni za šta osim za novac koji će škola da dobije od sportova u kojoj je Pinewood High uvijek na vrhu.

"Da. Da, slažem se sa vama, gospođice Robinson. Ali to bi mi dalo razlog da ga već jednom izbacim iz ove škole i svima nam olakšam." Srce je na trenutak prestalo da mi kuca kada sam čula njegove riječi, mogu da se kladim. Ne mogu da dopustim Hunteru da bude izbačen zbog nečega što je ipak dijelom i moja krivica.

"Slušajte, Hunter je samo pokušavao da me odbrani. Jacob je pričao neke jako ružne stvari i smatram da je on taj koji treba da bude kažnjen. Naravno, ne opravdavam Huntera jer šake nisu uvijek rješenje, ali ipak smatram da ovo zaista nije njegova krivica. Zato vas molim da ga pustite na miru. On nije kriv." Sve sam to izgovorila tolikom brzinom da sam do kraja već bila zadihana više nego na kraju treninga. Direktor Jenkins me je gledao ispod svojih starih naočala za koje sam sigurna da nije mijenjao sigurno nekoliko godina. A tada se on okrenuo.

I moj dah je zastao.

Hunter Dale nikada nikoga nije gledao ravno u oči, a ja sam upravo doživljavala srčani udar kada su se naši pogledi spojili. Njegove crne kao noć oči su me intenzivno posmatrale mada na njegovom licu nije bilo niti jedne jedine emocije. Osjećala sam se odjednom nesigurno što mi se nikada nije dešavalo i to mi se nimalo nije svidjelo, ali nisam mogla da zanemarim svoje srce koje je htjelo da iskoči iz grudi. Trnci su mi prostrujali tijelom i počela sam ubrzano da dišem pod iznenadnim pritiskom koji sam osjećala zahvaljujući dečku koji je bio čista nevolja.

"Gospođice Robinson, ja se nadam da shvatate ozbiljnost situacije. Hunter ne samo da je udario Jacoba Moore-a, on ga je, izvinite na izrazu, namlatio." Huter se zlobno nasmiješio, a meni su trnci prošli kroz tijelo od straha koji se nisam usuđivala da pokažem. Tvrdoglava i ponosna kakva jesam, uzdignula sam glavu i osmiješila se u pravcu direktora Jenkinsa.

"Nadam se da biste mogli barem da meni učinite uslugu. Osjećam se dijelom kriva za Jacobovo ponašanje jer on nikada ne bi ni napao Huntera da nije pokušavao da privuče moju pažnju." Direktor Jenkins je nervozno dohvatio svoju kravatu i povukao je kao da ga guši razmatrajući moje riječi koje su zapravo i više nego imale smisla.