Filip Horvat je vlasnik lanaca hotela sa svojom najboljim prijatelje Mariom. Prate ga titula ženskaroša i najpoželjnijeg neženje. Filip živi sa avanturu, seks i provode. Ne želi nikakvo vezivanje niti ozbiljne veze. Dobije djevojku koju god poželi...
Nakon šta smo se pozdravili sa njegovima uputili smo se prema kući i nisam mogla da dočekam da dođemo kući jer se stvarno nisam osjećala dobro. Vozili smo se u tišini dok sam ja samo gledala kroz prozor trudeći se da ne zaplačem. Osjećam da me sve guši i stvarno ne znam šta i kako dalje.
"Možemo li da stanemo ne mogu da dišem?" Upitam Filipa u jednom trenutku kad više nisam mogla da se pravim da je sve u redu jer ništa nije u redu.
"Naravno, odmah ću da stanem." Govori do zaustavlja auto sa strane i ja odmah izletim iz auta koliko me noge nose i krenem ne znam ni ja gdje.
"Mia jesi dobro?" Upita me zabrinuto kad stane pored mene dok ja samo gledam u daljinu. Ja samo klimnem glavu jer sam nijema da išta kažem.
"Mia pogledaj me." Naredi mi nježno dok ga ja pogledam očima koje se pune suzama.
"Šta je bilo? Jel ti nešto moja mama rekla?" Upita me zabrinuto dok me prima za obraze, a ja samo odmaknem glavom jer ovaj put njegova mama nije ništa kriva. Da je barem to jer bi to bilo puno lakše.
"Možeš li me samo zagrlili?" Upitam ga jedva nekako dok me Filip odmah prima i samo snažno zagrli bez ikakvog pitanja iako sam sigurna da ih trenutno ima milijun. Samo ga jako zagrlim i čvrsto zaklopim oči i dozvolim suzama da poteknu.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Štogod da je u pitanju ja sam tu. Bit će sve u redu." Govori mi dok me grli i ljubi u moju kosu. Ne želim nikad da napustim ovaj zagrljaj ali nažalost morat ću koliko god mi to teško bilo.
...
"Mia?" Pozove me nakon nekog vremena dok ja brzo obrišem suze.
"Šta je desilo?" Upita me zabrinuto, a meni dođe da plačem jer ono šta moram napraviti je najteža odluka u mojem životu ali znam da to moram da napravim za svoje dobro.
"Mislim da je najbolje da raskinemo." Jedva nekako izgovorim ove riječi. Sama pomisao da moram da raskinem sa njim je da mi srce pukne.
"Ne razumijem te. Šta se sad odjednom dogodilo?" Upita sav zbunjen.
"Jednostavno ovo više ne ide." Ne znam jel više lažem sebe ili njega.
"Shvatio sam." Kaže odjednom dok ga ja zbunjeno pogledam. Šta je shvatio?
"Šta ti je rekla moja majka?" Upita me ozbiljno.
"Ništa mi nije rekla." Kamo sreće da je to u pitanju jer bi bilo puno lakše nego ovo. Izgubiti njega koji mi je sve na svijetu je nešto najgore šta mi se moglo desiti.
"Šta se onda događa dovraga?!" Vikne na mene dok ja samo zatvorim oči i udahnem i izdahnem.
"Mi ne možemo biti zajedno. Žao mi je."
"Zašto?" Postavi pitanje na koji ka nemam odgovor.
"Ne mogu više podnijeti taj teret koji ti nosiš sa sobom. Jednostvno sam shvatila da smo mi dva svijeta i da je tako trebalo ostati."
"Dva svijeta?" Podrgune se, znam da mi nije povjerovao ni jednu jedinu riječ.
"Ako me imalo voliš molim te da postuješ moju odluku."
"Šta ja sada treba da kažem? Ja se ne želim da prekinemo ali očito se ovdje ne pitam ja." Podrugne se.
"Filipe mo..." krenem da mu kažem ali me on odmah prekine.
"Dobro, bit će kako ti želiš." Kaže hladno i krene prema autu dok ja samo gledam za njime kako odlazi. Ulazi u auto te odmah stisne jako po gasu i gledam kako odlazi u daljinu. Samo zatvorim čvrsto oči dok suze same počnu kliziti niz lice. Nisam mislila da će biti baš ovoliko teško.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Rasplakala sam se na sav glas tako da u jednom trenutku nisam mogla ni da dišem. Apsolutno me nije briga hoće li me tko vidjeti. Dobila sam poglede od ljudih koji su prolazili ali nisam marila. Nisam marila jer sam upravo izgubila jedinu osobu koju sam volila više od same sebe. Osobu koja je ušla u moj život u učinila ga ljepšim. Nisam ni mogla da zamislim da ćemo doći do tu gdje jesmo. Zašto je moralo sve poći po zlu? Zar sam tako prokleta? Zar nakon svega nisam zaslužila da konačno budem sretna?
Nakon šta sam se smirila koliko sam mogla odlična sam krenuti dalje. Trebala mi je utjeha i točno sam znala kod koga trebam otići. Osoba koja je uvijek tu uz mene i ako netko može da me raspoloži sad to je definitivno on.
Nakon par minuta hoda našla sam se ispred Markove zgrade i odmah sam se zaputila prema njegovom stanu.
Čim je otvorio vrata odmah sam mu se bacila u zagrljaj dok je on bio sav zbunjen.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Mia? Šta se desilo?" Upita me sav zbunjen dok smo se grlili na vratima.
"Prekinuli smo." Jedva nekako kažem.
"Šta se dogodila?" Zbunjeno upitam.
"Prošlost." Mrzim prošlost jer sam zahvaljući prošlosti morala da prekinem sa Filipom.
"Dođi." Govori dok me uvodi u svoj stan dok se ja pitam odakle da počnem.
...
"A da jednostvo kažeš Filipu istinu?" Upita me nakon šta mu ispričam šta se desilo večeras
"To nije opcija." Odmah odbijem, nema šanse da mu kažem istinu.
"Pa koji ti je onda plan?"
"Držati se šta dalje od njega dok ga ne prebolim." Marko se samo sarkastično podsmjehne jer i on i ja znamo da ništa od toga.
"A kako to misliš izvesti jer ako me sjećanje ne vara radiš za njega i morat će te se vidjeti htjela ti to ili ne?"
"Dat ću otkaz." Kažem jednostavno.
"Pa šta da ti kažem osim sretno ti bilo jer ruku na srce Filip taj otkaz neće prihvatiti samo tako." Kaže mi ono čega sam i ja svjesna dok razmišljam šta da kažem Filipu zašto dajem otkaz. Knedla mi je u grlu kad se sjetim da se moram ponovno susreti sa njime. Znam da će mi taj susret jako teško pasti jer više ništa nije isto među nama.
