Samo moja

3

Prošlo je već skoro mjesec dana od one situacije u restoranu. Ne znam što ali nešto me užasno vuče njoj. Da je imam i da je napravim svojom. Pošto nikako ne dolazi u obzirom da odem kod nje jer ne znam ni šta bi joj rekao, a kamoli išta ostalo jebem sve šta stignem. Volim zamišljati da zapravo nju jebem koliko god to glupo i suludo zvučalo. Ne znam ni sam šta je ušlo u mene. Naravno da mi to nimalo ne pomaže ali barem riješim svoje frustracije i potrebe.

"Još nisi našao tajnicu?" Upita me Mario dok ulazi u moj ured. Ovo traženje sekretarice se malo previše odužilo.

"Jok, niti jedna mi se ne sviđa." Namrštim se.

"Čekaj... zašto si uopće dao otkaz Lei?"

"Imali smo seks i ona je zaključila da smo zajedno. Ne moram ni da govorim o tome kako se svima hvalila da smo mi sad par." Prevrnem očima, ako smo se jebali ne znači da smo zajedno. Nikako da nauče. Od kad je moja sekretarica otišla u penziju ne mogu naći neku normalnu i koja mi odgovara.

"A ja gluposti pitam." Podrugne se.

"Samo da se podsjetim koliko si ih promijenio u mjesec dana?" Upita me iako već jako dobro zna odgovor.

"Dvadeset." Prevrnem očima.

"A koji je razlog?" Zna on jako dobro koji je razlog samo me hoće podjebavati.

"Seks."

"Onda prestani da jebeš sekretarice!!" Napomene mi.

"Jesam ja kriv šta dođu na izvolte?" A i flertuju samnom. Pa muško sam imam i ja svoje potrebe.

"Pa šta onda nisi Miu zaposlio? Ona te je odbila." Upita me dok se lažno nasmiješi, a ja ga presječem pogledom. Mora li stalno da ju spominje? Sad tek vidim kako je njemu bilo kad sam ja tako njega bockao.

"Zar ti nisi isto jebao svoje sekretarice?" Upitam ga.

"Jesam, ali u mlađim godinama. Ja sad imam ženu i dijete, a tebi bi preporučio da se uozbiljiš i kreneš mojim putem."

"Ne, hvala. Ne trebaju meni ti problemi."

"Nemaš pojma koliko čekam da se ti konačno zaljubiš."

"Ha! Možeš samo da sanjaš o tome." Nema šanse da se ja zaljubim.

"Nećeš biti svjestan, a već ćeš biti zaljubljen. A kad shvatiš tad će već biti kasno." Kaže i izađe iz mog ureda prije nego li da mu uspijem iša odgovoriti. Ja se neće zaljubiti.

....

Nakon što sam obavila sve za restoran odlučim se prošetati. Obožavam malo hladnije noći dok povjetarac puše. Prilazim pješačkom prelazu te pogledam da nema auta i kad shvatim da nema nikoga krenem ga prijeći. Odjedno osjetim tupu bol i kako padam. Neki idiot me udario autom. Samo mi je još ovo falilo.

Koliko osjećam i nemam neke bolove, osim lijeve ruke i glava koja me ubija od bolova. Pala sam na ruku i prebacila svu ravnotežu na nju i sad me pakleno boli. Tek sad mi do glave dođe da je ovo moglo puno gore završiti.

Oke tek sad me uhvati panika i dođe mi do glave koliko je ovo puno gore moglo završiti. Ruku od bola ne mogu pomaknuti. Shvatim da netko izlazi iz auto ali baš me briga. Zašto ne gleda dok vozi? Pojurio je kao neka budala. Treba mu momentalno oduzeti vozačku, pa skoro me je ubio.

"Isuse oprosti, nisam te vidio." Samo malo taj glas mi zvuči poznato.

"O kazno Božja." Promrmljam kad ni više ni manje ugledam Filipa. Bože šta sam ti zgriješila pa me ovako kažnjavaš?

"Mia?" Iznenadi se kad me ugleda.

"Jel ovo neka skrivena kamera?" Iskreno se nadam da je. Pa gdje god pođem eto njega tu. Ne mogu nikako da ga se riješim. Bilo je predivnih mjesec dana bez njega. Samo mi nevolje donosi.