GABRIELA -Markov anđeo- (Rajderovi #2)

-2-

Otvorila je jedno oko provirujući ispod jastuka koji joj je prekrivao glavu i videla brojeve osam i petnaest kako svetle jarko zelenom bojom na digitalnom satu pored kreveta. Dopustila je oku ponovo da se zatvori, obavila ćebe čvršće oko sebe i zevnula, dok ju je san, kao blagi lahor nošen na krilima povetarca ponovo pozvao u svoje naručje.

Osam i petnaest, brojevi su se ovaj put stvorili pred njenim zatvorenim očima, na trenutak kao da su značili nešto, a onda su izbledeli u daljini nošeni onim istim zavodljivim povetarcem sna.

Osetila je svrab negde u zadnjem delu mozgu. Nešto nije bilo u redu! Želela je da se počeše, ali nije mogla sasvim dokučiti ni zamišljenim prstima to zabačeno mesto. Stalno joj je izmicalo. Htela je da se preda zovu sna, ali kao trn u oku koji je stalno bockao, nešto ju je žuljalo i guralo natrag prema svesnom stanju i budnosti.

Osam i petnaest, brojevi se ponovo pojaviše na njenoj unutrašnjoj strani kapaka kao dosadne reklame kojih ne možeš da se otarasiš i odjednom, Gabrieline oči se širom otvoriše i kao da joj je neko uključio propeler u dupe, iste sekunde je iskočila iz kreveta.

Prekrivač i jastuk leteli su po sobi zajedno sa njom, a Virdžil, njen plišani jednorog završio je jadan ni kriv ni dužan ispod kreveta. Trčala je kao muva bez glave ponavljajući: „Sranje, sranje, sranje, sranje,..."

Zabuljila se u sat. Osam i osamnaest, a ona još u pidžami.

„Ubiće me!"

Znala je da je smrt neizbežna, samo se nadala da će biti brza i da neće dugo patiti.

U tačno osam sati trebala je biti u kancelariji profesorke Braun. U stvari prof. dr. sc. Braun. Žena je imala više slova u titulama ispred imena, nego u samom imenu i insistirala je da ih je sve zaslužila i da se ni jedna ne ispušta kada se spominje. Neki bi je nazvali akademskim snobom, ali pošto i nije baš lako doći do pozicije u kojoj se osoba može razmetati svojom kolekcijom titula, bila je u pravu. Doduše, i da nije, niko se nije usuđivao suprotstaviti joj se, jer kada je nisu zvali punim imenom sa sve titulama, zvali su je Gorgona. Naravno iza leđa i šapatom, jer niko nije imao muda za drugačije.

Imala je pogled koji možda nije bukvalno pretvarao u kamen, ali pod čijom hladnoćom i težinom su i oni najhrabriji ostajali skamenjeni.

Tebe ne samo da će pretvoriti u kamen, kozo, nego će i zamahnuti macolom i rasturiti te da ni studenti geologije neće imati šta proučavati, poručila je Gabriela svojoj unutrašnjoj Ja.

Nije joj bilo jasno kako se to opet dogodilo, da prespava alarm. Navila je sat da zvoni u tri različita vremena i opet ništa. Dok nije došla na fakultet nije nikada kasnila, šta više, ona je bila ta koja je redovno čekala Auroru. Ali takođe, dok nije došla na fakultet, imala je mamu koja se nije dala isključiti ili odložiti kao ovaj bezvredni komad plastike koji je sada bio zadužen za njeno buđenje i totalno neuspešno obavljao zadatak, svaki put.