GABRIELA -Markov anđeo- (Rajderovi #2)

-6-

Ovo je užasna ideja! Gde mi je bila pamet?

Gabi je kroz odškrinuta vrata zavirila u prostoriju u kojoj se čas trebao održati i prvo što je osetila bio je snažan miris sasušene i sveže boje i razređivač, a onda su joj pažnju privukli ljudi. Previše ljudi, koji su i dalje pristizali.

Niko nije rekao da će biti ovakva gužva?

Roza, jebaću ti mater!

Gabi inače nije bila stidljiva, upravo suprotno, ali ovaj put je pomislila da se ipak malo precenila i zajebala. Kada je pristala na poziranje, mislila je da će tu biti nekoliko onih hipi tipova i nežnih umetničkih duša koji će se crveniti videvši njene sise više nego crvenkapina kapa, ali izgleda da na ovom jebenom univerzitetu svi imaju tu umetničku crtu u sebi. Čak i dva ogromna, tetovirana bajkera koja su se upravo probila kroz gužvu i sela na stolice tik uz centar platforme gde je ona trebala stajati.

Nema jebene šanse!

Osećala se kao striptizeta pred prvi nastup. Još samo da puste muziku i pripreme siću, prošlo joj je kroz glavu i taman se okrenula i uzela telefon da zove Rozu i kaže da se ponovo predomislila i da ipak neće glumiti modela, vrata sobe u kojoj se nalazila su se otvorila i prekinula je u tome.

Roza, u pratnji muškarca koji je verovatno bio jedan od braće Hemsvort koji se još nije predstavio javnosti, ušli su unutra. Visok, razbarušene plave kose, prelepih plavih očiju i neverovatnog osmeha, muškarac je gledao u nju tako intenzivno da je imala potrebu skrenuti pogled.

„Jed, ovo je profesor Evans. On predaje slikarstvo i došao je lično da ti zahvali što si pristala uskočiti u zadnji tren i zameniti prethodnog modela," rekla je Roza i podsetila Gabi da je i ona u prostoriji.

O, mogu ja smisliti nekoliko načina da mi se zahvali, pomislila je Gabi, ali je veoma kulturno pozdravila profesora i predstavila se.

„Gabriela, i nema potrebe da se zahvaljujete. Volim da pomognem kada i kako god mogu."

Krajem oka je videla da Roza prevrće očima, ali nije se dala smesti.

Jedi govna, baš sam zlatna.

Profesor je njenu ruku malo duže zadržao u svojoj, ili je to samo bila njena mašta, i veoma prijatnim glasom rekao: „Gabriela, možeš me zvati Viktor, nema potrebe za formalnostima. Ipak ću te uskoro videti bez odeće."