GABRIELA -Markov anđeo- (Rajderovi #2)

-18-

A/N: Dragi moj! Želim da vam se zahvalim na komentarima i porukama koje mi ostavljate i da se izvinim što ne odgovarim svima, svaki put. Nekada nemam vremena, nekada zaboravim,... Ali znajte da sve pročitam i da sam zaista srećna kada mi pišete.  Nadam se da nećete prestati davati svoje mišljenje, pohvale i kritike i da ćete i dalje sudelovati svojim predlozima i idejama u stavaranju što bolje priče. Ljubim vas sve i nadam se da ćete biti zadovoljni novim poglavljem. 

Vaša S.J 

Uporne vibracije mobilnog, koji je stajao na ormarić pored njene glave, naterale su Gabrielu da nevoljno otvori oči i istog trenutka zaboravi veoma prijatan san u kom je uživala. Rukom je iza sebe napipala telefon i javila se bez gledanja u ekran. Nije bilo potrebe za tim, vrlo dobro je znala ko zove.

„Znaš Ro," počela je promuklim, pospanim glasom, čim se javila;

„...Mislim da su nas ovi Rajderovi potpuno pokvarili."

„Dobro, verujem," odmah je odgovorila devojka sa druge strane, prihvatajući to bez protivljenja, „...ali ipak mi malo obrazloži, šta su ovaj put sjebali?"

„Sjebali su nas. Totalno uništenje draga moja," odmah je odgovorila Gabriela.

„Alo, pa ja postala odgovorna, a ti tačna. Strašno!", objasnila je veoma dramatično, i tiho dodala kao da kuju zaveru: „Slušaj, ako jednog dana prestanem i da psujem, dođi i skrati mi muke, molim te. Znaj da to više nisam ja u ovom prelepom telu i eutanazija će biti jedino humano rešenje."

Aurora, osoba koja za četiri godine srednje škole ni jednom nije ustala na vreme, svako jutro od kada je Gabi prešla kod Marka, zvala je tačno u minut, kao švajcarski sat i zahtevala raport. Naravno, Gabi je znala da je pravi razlog briga za nju, ali svaka prilika za isprozivati dvojicu muškaraca u njihovim životima, nije se mogla propustiti.

„Dogovoreno, i obećavam biće bezbolno," uzvratila je Aurora potpuno ozbiljno, a onda pitala: „A možeš li mi sada reći zašto šapućemo?"

Gabi je nakon tog pitanja skrenula pogled na stranu i pogledala u razlog svoje neuobičajene tihosti, kako pored nje spava dubokim, mirnim snom. A onda se setila i razloga zašto je to tako.

/.../

U toku noći probudio ju je šum u sobi. Strah koji je u tom trenutku osetila zakovao ju je za krevet, ali kada je naglo otvorila oči, strah je u potpunosti iščezao. Zamenio ga je osećaj neverovatne smirenosti. Mark je sedeo u fotelji pored prozora obučen samo u crne svilene bokserice. Razbarušene kose, sa nogama ispruženim ravno ispred sebe i bosim stopalima prekrštenim i naslonjenim na prozorsku dasku, i sa knjigom 'Uvod u sociologiju, sociologija sporta' u rukama, bio je prizor koji još dugo neće zaboraviti.

Mala lampa bacala je uski snop svetlosti i osvetljivala tek toliko da se moglo videti njegovo prelepo lice, namršteno i duboko udubljeno u čitanje. Grickao je zubima ugao donje usne i svako malo prošao frustrirano svojim dugim prstima kroz kosu, što je verovatno i bio razlog njene neuobičajene raščupanosti.

Nije želela da ga prekine i da mu da do znanja da je budna pa je samo nastavila mirno da ga posmatra, sve dok je san nije ponovo savladao.

/.../

Ogroman osmeh na licu sa kojim je zaspala, i osećanje koje nije znala ni da opiše, a koje joj je napunilo grudi javili su se ponovo sada, dok je gledala u njegova široka, gola leđa kako se ravnomerno podižu i spuštaju.