GABRIELA -Markov anđeo- (Rajderovi #2)

-11-

Markova soba bila je udobna, luksuzna, ali nadasve veoma muževna. Svako ko uđe u nju odmah je mogao znati da pripada muškarcu. I to kakvom muškarcu!
Zvučalo je čudno, ali imala je karakter. Markov karakter. Velika i prostrana, odašiljala je elegantnim vibracijama i stilom, a malo detaljniji pogled otkrivao je njenu jedinstvenu atraktivnost, čak sirovost. Privlačila je i zadržavala pažnju baš kao i njen vlasnik.

Iako Gabrieli nije bio prvi put da se nalazi u njoj, ovaj put je znajući gde je, sa malo više pažnje i definitivno manje zbunjenosti gledala oko sebe.

Krevet je bio nenamešten, ali ne preterano razbacan. Verovatno je miran u krevetu. Kako joj je ta misao pala na pamet tako ju je jednakom brzinom, razvlačeći usne u nestašan osmeh i odbacila.
Miran u snu, ispravila se odmah. U krevetu ga je teško mogla zamisliti kao pasivnog i mirnog.

Sela je na ivicu tog ne tako neurednog kreveta i proučavala ga. Jastuci su bili veliki i mekani, jedan malo nagnut preko drugog, presvučeni ovaj put belim svilenim jastučnicama koje su bile blago zgužvane na mestu gde se verovatno nalazila njegova glava, samo par sati ranije. Čim je pomislila na to, odmah se i druga slika pojavila u njenoj glavi. Slika Marka, u tom krevetu. Naravno, već ga je videla u njemu i ležala pored njega, ali tada je bila previše okupirana drugim stvarima i nije mogla da uživa u pogledu. Ovaj put je želela da se to ponovi ali sa jednim detaljčićem manje.  Taj detalj viška bila je njegova odeća.
E to bi bilo umetničko delo! Mark bez krpice na sebi. Da sam bar mrvicu talentovanija za crtanje pa da se uhvatim olovke, palo joj je na pamet dok je rukama prelazila preko hladnog mekog čaršafa. Zamišljala je njegovo veliko golo telo ispruženo preko njega i zatresla se.

Ma koga ja lažem, radila bih ja njemu nešto puno bolje od crtanja i sigurno ne bih hvatala olovku!

Osim vizuelne slike u glavi, počela je da oseća i blag nagoveštaj njegovog mirisa koja se nalazila svuda po posteljini. Opojnu mešavinu koja ju je naterala da skoči sa kreveta, pre nego se počne valjati po njemu. Nije znala kako bi Marku izgledalo kada bi se vratio u sobu i zatekao je da se trlja od njegov dušek, kao mokar pas posle kupanja.

Verovatno bi pomislio da me je stres napokon sustigao i još bi se i sažalio na mene, srećica, pomislila je osmehujući se, a onda ironično dodala u sebi, Ili bi pomislio da imam blagi epileptički napad jer bih verovatno tako izgledala. Bolje biti smirom i malo pronjuškati.

Tako je Gabi umesto trljanja od posteljinu, nastavila razgledanje. Soba je bila uredan, ali ne opsesivno. Vrata ormara bila su odškrinuta i naravno da je pogledala unutra. Mnoštvo odeće na vešalicama, kao i veliki broj cipela, složenih na podu u dve ravne linije popunjavale su ne baš mali prostor. Prevladavale su različite vrste čizama; bajkerske, vojne, radne i paradne, ali bilo je tu i fensi dubokih cipela i nekoliko pari različitih patika.

Brate, koji li je ovo broj? Ogromne su! prošlo joj je kroz glavu dok ih je gledala, a onda se javio onaj perverzni glasić u njenoj glavi. A veličina njegovih cipela te interesuju, zašto? Nakezila se i okrenula leđa ormaru odmahujući glavom sama na sebe.
Koja sam ja napaljenkuša!