GABRIELA -Markov anđeo- (Rajderovi #2)

-22-

A/N: Neću vam se izvinjavati što me nije bilo; iako znam da zaslužujete; i neću vam objašnjavati razloge zbog kojih ste ovoliko čekali na ovaj nastavak. Znama da vama to i ne znači puno, i da ma koji bio razlog mog odsustva, vi ste me "malčice mrzeli" što ne pišem. Takođe znam i da ćete mi sve oprostiti sada kada sama se vratila. (E, to je optimizam, rođaci!!! :-D) 

Umesto izvinjenja, želim da vam se svima zahvalim. Hvala što ste čekali, što ste pisali, što ste se interesovali i što me niste otpratili. Hvala što ste tu, što čitate i volite ono šta pišem. Hvala što na kraju imate razumevanja (makar vas ja ponekada i dobro nervirala) za mene i moje neredovno objavljivanje, i što negde smatrate da zaslužujem šansu. Hvala od <3 što ostavljate komentare i zvezdice, i dajete mi povratne informacije. Najveće hvala svima vama što svojom podrškom držite moje priče uvek visoko na rang listama. Iako se trudim biti skromna, ipak to negde godi mom autorskom egu. 

Da ne davim puno, uživajte u novom poglavlju ;-) 

---------------------------------------------------------------------

„Onaj deo vas koji želi da zaceli i izleči se, jači je od onog dela vas koji je slomljen."

Gabriela je napokon, posle dužeg vremena počela da veruje u to.

Njene spoljašnje modrice bile su skroz nevidljive, a one unutrašnje, takođe su već uveliko počele da zarastaju. Trebalo je još vremena, ali bila je na pravom putu. Doduše, još uvek ju je nerviralo što nije sama uspela prebroditi sve to, već je morala prihvatiti pomoć druge stručne osobe. Ni manje ni više nego stručnjaka-specijalistu za post-traumatska stanja.

Ona je sada spadala u one ljudi koji su nadmašili prosečnog lekara, čak i prosečnog psihijatara i došli do stručnjaka. Znala je našaliti se -najluđi od najluđih-, ali u sebi, jer je bila prilično sigurna da se drugima to ne bi dopalo. Pogotovo ne njenim roditeljima koji su bili van sebe od sreće kada je napokon pristala na terapiju. Ujedno su bili zadovoljni i sobom, napokon, jer su mislili da su uradili nešto dobro i na neki način doprineli njenom napretku.

Upravo radi toga, nije im ni rekla da je jedini razlog zbog koga je pristala doći na prvi razgovor sa psihologom, jedan Rajder. Beatris Rajder, Markova sestra. Devojka koja je i sama pretrpela jednu veliku traumu koja je na nju ostavila kako fizičke, tako i psihičke posledice, i koja je nakon nekoliko ozbiljnih razgovora sa Gabrielom, saveta i prepričavanja svog iskustva sa istom doktorkom, iznervirano rekla da -ne bude pičkica, nađe muda i ode bar na jedan razgovor-.

Gabi je pristala, kako i ne bi posle takvog nagovora, i sada već skoro dva meseca dva puta nedeljno sedi u čekaonici centra za rehabilitaciju, i čita iznova i iznova iste reči na posteru, dok čeka svoj red za razgovor sa doktorkom Volp.

Većina pacijenata bili su invalidi i ratni vojni veterani sa PTSP-om, ali pošto je Beatris pored toga što je jedno vreme bila pacijent, sada i volontirala u centru, za Gabrielu se odmah našao termin.

Prvi put kada je došla na terapiju bila je mirna, staložena i potpuno nezainteresovana. Pristala je na sastanak, ali nikome nije obećala da će sarađivati. Gledala je kroz prozor sve dok vreme nije isteklo, a doktorka joj nije smetala. Samo je, pre nego je Gabriela izašla, rekla: „Jedno je ako ne želiš, ali nemoj se bojati naglas govoriti o svemu. I ni slučajno se nemoj sramiti. Reci nekome, reci bilo kome, reci svima. Nisi sama."

Gabriela je ostala dosledna i bez reči napustila ordinaciju.

Drugi sastanak bio je dosta drugačiji. Gabriela nije ćutala, naprotiv bila je drska, bezobrazna i veoma neprijatna. Bilo je zbunjujuće i zastrašujuće po prvi put uopšte razmišljati dublje o svim tim strahovima koje je imala u sebi, a kamoli ih deliti sa nekim, pa se bežeći od toga da je žrtva pretvorila u verbalnog nasilnika.