GABRIELA -Markov anđeo- (Rajderovi #2)

-19-

„Kako izgledam?" pitala je Gabi izlazeći iz kupatila u novoj čipkanoj spavaćici, koju nije imala priliku obići do tada, i paradirajući i šepureći se ispred Marka kao paun pred parenje.

Nije morao ništa da kaže, njegov užareni pogled koji je prelazio po njenom razgolićenom telu, i izbočina koja je počela da se stvara u njegovom šorcu, bila je sva potvrda koja joj je bila potrebna.

Isplatila se svaka data para za ovaj komadić odeće.

„Dobro, a?" pitala je, provokativno pozirajući.

„Mislim da se ove godine definitivno nećeš naći na Deda Mrazovoj listi dobre dece, Anđele," odgovorio je promuklo, ne skidajući pogled sa njenih grudi koje su, neskromno je morala priznati, zaista izgledale fantastično.

„Misliš da je previše nepristojno za veče sa momcima," pitala je nevino, spuštajući pogled na dole da sakrije osmeh, i gledajući u skoro providnu tkaninu koja je samo naglašavala njene obline i nije prekrivala apsolutno ništa, osim prirodne boje kože. U sebi je počela odbrojavanje do eksplozije.

Tri, dva, jed-

„Veče sa momc-!!!???"

Nije završio, već je odmahnuo glavom kao da ne može da veruje šta je čuo, stao na vrata i preteći rekao: „Gabriela, ako si na trenutak pomislila da ćeš da napraviš i jedan korak preko praga ove sobe, gadno si se zajebala!"

Srce moje ljubomorno.

„Ali, pozvali su me."

„Anđele, boli me kurac i da si dobila poziv lično od predsednika države, takva možeš samo u moj krevet."

Ma koliko ta ideja zvučala primamljivo, Gabi je ipak odlučila da zabavu u krevetu ostave za kasnije. Momci su je napokon prihvatili. Ne kao 'Rajderovu ribu', kako su joj se obraćali prvih nekoliko dana, već kao Gabrielu, i pozvali su je da im se pridruži na 'večeri bratstva', a to nije želela da propusti. Tek ih je počela upoznavati i želela je priliku posmatrati ih u prirodnom okruženju, opuštene i bez maski i preformansa koje su izvodili da bi zadivili i privukli partnerke.

Postoje neki aspekti muškog mozga koji žene istinski mogu razumeti samo nakon što neko vreme dele ograničeni stambeni prostora sa njima i Gabriela je zaključila, u proteklim danima koje je provela u kući bratstva, da momci imaju pomalo misteriozne i vrlo čudne navike koje su je fascinirale.

Jedna od njih recimo, ticala se hrane. Hamburgeri za doručak, palačinke sa pivom za večeru, u međuvremenu brdo naručene, brze, što masnije hrane, koju su ponekada zalivali hladnim mlekom direktno iz tetrapaka. Čaše skoro da nisu koristili.

To je bila još jedna stvar. Bilo kakvi sudovi, uključujući i escajg, bio je za većinu skoro potpuna nepoznanica. Ono što se nije moglo jesti rukama, nije se jelo. Tačka.

Flaše su bile jedino što se u svako doba dana i noći moglo pronaći svuda unaokolo. Na pultu, u frižideru, na podu i uostalom na svakoj ravnoj površini ne samo kuhinje već i šire.

Osim flaša, pretežno pivskih, unaokolo je pronalazila još neke mnogo čudnije stvari, bez traga i naznake kako i zašto su završili tamo gde su završili.

Saobraćajni čunjevi na sred hodnika, znak stop sa sve šipkom zaboden u veliku praznu bačvu, brushalteri raznih boja i veličina povezani u lance poput novogodišnjih ukrasa i razapeti preko plafona dnevnog boravka, ogromne količine hrane za kućne ljubimce iako ni mačke ni psa nije bilo ni u romingu, i još milion svari od kojih su neke Gabrieli bile totalna nepoznanica.