GABRIELA -Markov anđeo- (Rajderovi #2)

-21-

A/N: Izvinite što ste čekali i na ovo poglavlje malo duže, ali ne samo da sam imala mnogo obaveza, već mi je bilo i veoma naporno pisati ga. Nadam se da ćete, kada pročitate, pomisliti da se čekanje isplatilo i da mi nećete zameriti. Takođe, nadam se da se nećete razočarati ovim poglavljem. Navikli ste od mene smeh, sarkazam, opuštenost i ponekad strast. Niste, kao uostalom ni ja, u mojim pričama navikli na mračne i ružne stvari i na neka neprijatna osećanja, pa se samo nadam da sam uspela da prenesem emocije koje sam želela.  

Hvala na čekanju i, ne mogu da kažem uživajte...

(Možda ima grešaka, ali jednostavno, nisam mogla da se skoncentrišem na pravopis i gramatiku.)

Sve je bilo strašno crno, sve dok više nije,...

...Bilo Crno.

Strašno je bilo i dalje.

Dolazeći sebi, Gabriela se osećala kao da roni, kao da izranja iz dubine nekog jezivog mračnog jezera. Samo, kada je stigla do površine, tamo ju je čekalo nešto strašnije od tame.

Nalazila se u ležećem položaju, na stomaku, na krevetu nepoznate sobe. Čovek, odmah je znala da je muškarac, ležao je odozgo na njoj i da dušek nije bio tako mekan, imala je osećaj da bi je verovatno zgnječio svojom težinom.

Sa zamućenim pogledom preko ramena, registrovala je poznato lice.

Slajd?

Ruže, miris, uljez, silovatelj, davljenje,... Setila se, i strah je prerastao u užas.

O Bože, Slajd!!!

Iako previše usporen, njen olovni mozak, koji se polako oporavljao do potpunog pomračenja, pokušao je da dođe i do odgovora na pitanje, Da li je nešto već uradio?

Valjda bih znala!?

Valjda bih se osećala drugačije?!

Molim te, Bože!

"Pa, dušo. Izgleda da konačno možemo biti malo sami. Dugo sam čekao na ovo," čula je iza sebe glas koji ju je vratio u stvarnost, i podsetio da umesto Boga, jednu osobu, ako ga je tako mogla nazvati, trenutno mora moliti za milost ma koliko to bilo ponižavajuće.

„Slajd, molim te,..." progovorila je hrapavo, skoro nečujno, a njen glas je bio stran čak i njoj. Dok je izgovarala, grlo ju je bolelo kao da je svaka reč bila žilet koji para po njegovoj unutrašnjosti.

Smeh koji je usledio nakon njenog jadnog pokušaja, bio je sve samo ne milostiv.

„Moliš me!? Baš lepo, volim da me mole. Osećam se tako bitno. Znao sam da nisam pogrešio sa tobom. Vredelo te je čekati. Prošla i nije bila nešto."

Dok je podrugljivo pričao, prelazio je usnama po Gabrielinom vratu, a onda je polizao njen obraz od brade do čela, ostavljajući za sobom mokri trag od pljuvačke i tada se i njeno telo napokon probudilo i počelo reagovati.

Gađenje i revolt su na trenutak prevladali strah koji ju je paralisao, i instinktivno je pokušala da zbaci to teško, masivno telo sa svojih leđa. Nažalost, ubrzo joj je postalo jasno da je svaki njen trud uzaludan.

„Upomo-„ pokušala je na drugi način, vrištanjem, uprkos bolu u grlu koji joj je naterao suze na oči, ali to je sve što je uspelo da izađe iz nje, pre nego ju je Slajd okrenuo na leđa i ošamario.

Snažno.

Efektno prekidajući njen poziv u pomoć.

Zajecala je, ali pokušala opet.