Još se zvezde sjaje (ZAVRŠENA)

18. Poglavlje

Novi Sad
Maj,2014.

„Onda neću ništa upisti! Ne možete me naterati niti me možete upisti bez moje saglasnosti!" Kućom Vojvodića orio se Ninin i Malinin glas.

„Nećeš upisti novinarstvo!" Malini sui z očiju frcale iskre.

Nina je demonstrativno prekrižila ruke na grudima pa rekla : „Onda neću ništa."

„Nina, ne svađaj se sa mnom."

„A ti ne pokušavaj da mi određuješ život. Radiću ono što ja hoću. Studiraću šta ja želim." Bila je uporna, tvrdogla. Svoja!

Malina je koračala dnevnim boravkom, pa onda zastala ispred Nine koja se ratoborno kočoperila. Spustila je ton.

„Želiš to samo da bi bila blizu onog probisveta. Nina, dok sam ja živa neću se pomiriti..."

„Ništa ne možeš da učiniš, volim ga pa volim." Razvukla je usne u pobedonosni osmeh.

„Ne izazivaj me, jer ako ja poludim..."

„Šta će biti?!" Vrisnula je. „Uništavaš mi život samo zato što moj momak nije po standardima koje si ti sebi utuvila u glavu. Ne razumem te."

„On nije za devojku poput tebe. Ne želim da se vucaraš sa njim. Neću da tvoji inicijali izađu u žutoj štampi, neću da crvenim zbog tebe. Propalitet neće u našu familiju nikada! N i k a d a!" Slovkala je, ujedno dlanom masirala tačku na grudima.

„I pre toga si imala nešto protiv njega."

Beograd
Januar, 2014.

Dragan je unezvereno hodao prostranim dnevnim boravkom kuće na Dedinju. Bes i ljutnja nisu bile emocije na koje je, čak i po sopstvenom mišljenju, imao pravo, kada je njegov sin bio u pitanju. Ko je on bio da Vuku govori išta o pogrešnim izborima, o greškama, o mladosti i načinu na koji će je proživeti. Birao je da ćuti. Uvek je okretao glavu, pred Jelenom je poginjao.

Njegov je sin identičnim koracima hodao po sobi na spratu kuće. Svoju grešku nije uvideo sve dok nije ugledao tetkino lice prošarano suzama. Sve što nije želeo da uradi-znao je tada da je uradio. Uplašio je i rasplakao jedinu osobu koja je uprkos svemu ostajala uz njega. Koja ga ni zbog jedne greške nije odbacila.

Dragan se uspeo stepenicama i bez kucanja ušao u Vukovu sobu.

„O čemu si ti razmišljao?"

„Ti si najmanje pozvan da mi soliš pamet. Da nije bilo Jelene ostao bih siroče pored oba živa roditelja. Sad kad sam odrastao, sad si našao da mi glumiš oca?"Vuk se okrenuo, gledao je Dragana revoltirano.

„Ja sam ti u svakom trenutku bio otac." Lakonski je izustio.

„Dozvolio si joj da me ostavi na pragu meni do tada nepoznate žene."

„To je za tebe bilo najbolje. Udaljio sam te od sveta u kome sam živeo, od majke koja..."

„Neću da te slušam. Evo! Znam da sam zajebao, svestan sam šta sam uradio. Isto tako znam da se više neće ponoviti. I, ne jer sam naučio lekciju, nisam. Ja sam, Dragane, tvoj sin, ja se gotovo utopiti moram da bih naučio da se održim na površini." Prezrivo je puhnuo. „Neću jer ne želim da Jelena plače zbog mene."

Novac je uvek donosio moć. Moć popularnost. Popularnost je privlačila nevolje. Ljubav između nevolja i Vuka bila je obostrana. Pre dve noći jedna mu je pozvonila na vrata a on je sa njom galantno krenuo u noć.

Dok se vrata velelepne kuće na Senjaku nisu otvorila sve se činilo upravo kao jedna studenstska žurka. Nakon otvaranja vrata i paljenja svetla pohapšeno je više od polovine tih mladića i devojaka koji su se bezglavo opijali i povlačili bele crtice.Vuk nije bio među njima. On je u nevolju srljao nešto kasnije, ni kilometar dalje od kuće iz koje se uz puku sreću izvukao u društvu ćerke jednog političara i njenog momka, zaustavila ga je policija. Vozio je u pijanom i drogiranom stanju. Smejao se gledajući pandure u oči. Bilo mu je lepo... Neko vreme.