Još se zvezde sjaje (ZAVRŠENA)

3. Poglavlje

U domu Vojvodića decembar je bio u znaku slavlja, tri rođendana i krsna slava, zatim doček Nove godine, a onda se slavlje prenosilo u naredni mesec i tako do pred kraj januara. Bio je to mesec kada je velelepna građevina bila puna gostiju koji su pristizali sa svih strana. Malina i Petar Vojvodić su imali veliku rodibinu, koju su uvek bili spremni da ugoste, a koja je bila raštrkana na samo širom Srbije već i po celoj bivšoj Jugoslaviji. Krsna slava Vojvodića bila je jedan od povoda da se svi okupe, vide, proslave i ponovo se vrate svojim kućama.

Pored mnogobrojne rodibine, svakako su na red dolazili prijatelji i poznanici koji su na neki način zaslužili da ih Vojinovići ugoste. Malina i Petar su cenjeni građani Nivog Sada, poznati u svim krugovima i uvek rado viđenji. Patar Vojvodić je čuveni advokat, čovek za čije se ime u krivičnom pravu čulo i van granica Srbije. Njegova supruga Malina je specijalista interne medicine. Oboje uspešni i slavni ljudi, koji su principe red, rad i disciplinu preneli na svoje kćeri. Marljivost i posvećenost onome što rade je od ranog detinjstva za Tamaru i Ninu bilo osnovno pravilo. Učili su ih da postanu uspešne mlade žene, da umeju da se izbore za sebe, da se za njih čuje. Da budu poput svojih roditelja. Na tom putu su zaboravili da ih nauče da je moraju u tome svemu pronaći sebe. Zaboravili su da su i one sa osećanjima, sa snovima, sa željama. Zaboravili su da nije dovoljno samo da ih vole, već da tu ljubav pokažu. Da im za laku noć šapnu volim te i da su one pre svega njihove kćeri. Zapostavili su činjenicu da one moraju znati da će ih oni podržavati uprkos svemu i svakome. Nikada im nisu rekli da su im one važnije od svakog dinara, od svake kuće, svake pohvale i priznanja.

Zaboravili su na stari dobri razgovor, na poljubac i zagrljaj.

Svaki roditelj ima očekivanja od svog deteta, neka su manja, neka veća. Dok jedni pokušavaju da na detetu ispune svoje neostvarene ambicije, drugi zadovoljni sobom, svojim životom, pokušavaju da naprave svoje kopije. Retki su oni svesni da je to dete ličnost za sebe, i koji tu ličnost ne sputavaju, neguju, podstiču da ostane ono što jeste. Malina i Petar su bili ovaj drugi tip, oni su želeli da stvore verzije sebe.

Ali kada se želje dece kose sa željama roditelja, roditelj bira sreću deteta.

,,Mama, idem do grada." Nina je provirila kroz kroz odškrinuta vrata kuhinje u kojoj je Malina stajala sa svojom zaovom i pipremala večeru.

,,Nina, večera će biti za deset minuta." Malina je skrenula pogled sa kupusa koji se sekla i pogledala u svoju mlađu kćerku. Njene uvek vesele oči, sada su bile tužne. I uprkos šminci koju je nanela bilo je očigledno da je plakala.

,,Nisam gladna." Odgovorila je udišući miris pečene ribe. Obožavala je ribu kada spremi njena tetka, ali sada je žurila. Dečko je sigurno već čeka.

,,Tetka, spremi sa strane koji komad za mene." Ipak se obratila Petrovoj starijoj sestri koja joj je zaverenički namignula.

,,Bez brige, biće ovede i za baciti."

,,Idem, već kasnim." Nina je mahnula i otčala prema izlaznim vratima na kojima se skoro sudarila sa bakom. Cmoknula ju je u smežurani obraz u znak izvinjenja i zbrisala iz kuće.

Ispred metalne, sive kapije stajao je parkiran crni auto iz koga je dopirala muzika. Kada ju je mladić primetio u retrovizoru, otvorio je vrata i krenuo joj u susret.

,,Ćao." Pomalo nesigurno ju je pozdravio. Znali su se, doduše, samo iz grada, pa nije bio siguran kako bi bilo dobro da je pozdravi. Odlučio se da joj pruži ruku koju je ona prihvatila i uputila mu širok, zavodljiv osmeh. Sviđao joj je taj dečko, imao je nešto što joj je držalo pažnju već nekoliko meseci. Bio je jedan od retkih sa kojim se dopisivala, zboh koga je umela da ostane budna do duboko u noć. Kao nekada, dok je bila tinejdžerka, ali tada je to mogao samo jedan tip, sa čupavom kosom i večito u crnoj kožnoj jakni. Njihova dopisivanja su umela da traju do jutra, ili sve dok ona ne ostane bez kretida.