Još se zvezde sjaje (ZAVRŠENA)

4. Poglavlje

Samoća je ono na šta je navikao. Usamljenost je ono sa čime se bori od kako je pre dve godine napustio grad za koji ga vežu najlepše uspomene. Grad u koji bi često svraćao mislima, zavirivao u svaki kutak u kome je odjekivao zvonki smeh gomile tinejdžera. Šetao bi stazama sećanja ispunjavajući bar na kratko prazninu u grudima. Povratak u grad nekada najveće sreće za njega je bio isuviše bolan. Mislima mu je toliko puta prošlo da bi mu bilo draže da se nikada nije ni vratio, nego na ovaj način. Vratio se kako bi poslednje dane proveo sa ženom koja ga je izvela na put.

Vest da Jelena umire je stigla odjednom, bez ikakvog upozorenja. Nakon što je završio jedan sastanak video je propušten poziv od Dragana. On ga nije zvao tako često, što mu je samo govorilo da se nešto desilo. Iste večeri se spakovao, naredno jutro uzeo neplaćeni odmor, morao je da se vrati i po cenu otkaza. Bio je previše ljut na oca, što mu nije javio ranije, što nešto nije uradio da je izleči, makar da joj ublaži muke. Jedva ga je saslušao. Dragan je i sam tek skoro saznao. Tada je već bilo prekasno.

Otvorio je vrata stana, dočekala ga je kao i obično samoća, jeziva tišina koju je morao nekako ga prekine. Dograbio je daljinski i uključio televizor. Ženski pištavi glas se prolamao prostorijom dok je Vuk skidao odeću sa sebe. Iz džepa tamnih farmerica izvadio je mobilni, pogledao je na ekran gde ga je dočekala poruka od Adele, žene sa kojom se viđao s vremena na vreme. Javila mu je da će doći, jer zna da mu je u tim teškim momentima potrebna. Odmahnuo je glavom, isključio osvetljenje i telefon bacio na dvosed. Zatim se uputio prema kupatilu.

Topla voda mu je nakratko opustila napeto telo. Ljuta, prozirna tečnost koju je našao u frižideru delimično otupela sva čula i naterala da zadrema tu na dvosetu, u položaju koji garantuje ukočenost i bolan vrat.

Zvono na vratima ga je trgnulo iz sna u koji je tonuo. Sanjivo, na pola koplja otvorenih očiju i veoma sporim korakom je otišao do vrata i pustio sredovečnog čoveka tamne kose i očiju boje lešnika u prostor koji je ispunjavalo tek malo svetlosti koja je dopirala iz trpezarije. Visoki, krupan čovek je bio Dragan, Vukov otac. Prošao je pored Vuka i uključio svetlo, zatim plastičnu belu kesu spustio na stakleni sto i preleteo pogledmo preko dnevne sobe koja je bila u haosu.

,,Sutra će doći Tanja da ti ovo pospremi." Pogledao je u sina koji se smestio opet na dvosed, u poluležeći položaj. ,,Doneo sam ti večeru."

,,Jeo sam." Nabusito je odgovorio. Dragan je sklonio odeću nagomilanu na fotelji i smestio se.

,,Šta misliš da radiš?" Strogo ga je pitao, kao da razgovara da onim osamnaestogodišnjim dečkom. ,,Takvim stanjenem jedino sebi škodiš. Dozovi se pameti."

,,Misliš da je lako?" Podigao je svoj tamni pogled bez imalo nade i susreo očev ozbiljni pogled.

,,Ne možeš ništa da promeniš."

,,Ne mogu." Pomiriljivo je rekao.

,,Ovo nije potpuno u vezi sa Jelenom?" Dragan se ispravio u fotelji. ,,Ona mala Vojvodić?"

,,Trebao sam da te poslušam." Slegnuo je ramenima. „Nisam nikada trebao da odem."

,,Nije kasno." Odgovorio je sinu kroz izdah. „Još uvek sve možeš popraviti."

,,Ne znam. Neću joj opet srušiti sve što je izgradila u mom odsustvu. Pre dve godine sam izgubio sva prava. Sve sam izgubio onda kada sam otišao."

,,Sam si izabrao odlazak."

,,Nažalost jesam, ali mogla je umreti zbog mene."

,,Ne znaš..."

,,Nećemo o njoj. Ne večeras." Dragan je zaćutao, njegov sin je bio tvrdoglav kao mazga. Još uvek... toliko toga se promenilo za ove dve godine, ali njegova tvrdoglavost nikada neće.