Još se zvezde sjaje (ZAVRŠENA)

11. poglavlje

Decembar, 2011.

Novi Sad

,,Znači konačno je, idemo na Kopaonik za doček?" Igor je spustio džojstik na butinu i pogledao u Vuka koji je kuckao po telefonu.

,,Da." Vuk je polusvesno odgovorio ne mičući pogled sa ekrana mobilnog telefona.

,,Kad krećemo, da znam, znaš kakva je moja majka sve joj moram na vreme reći?"

,,Da." Zvučao je kao da bunca.

,,Koji dan krećemo, Mariću?"

,,Da, da..." Opet promrmlja. Boris se osmehne, te Igoru pokaže da ćuti.

,,Ti si peder?" Ceri se dok čeka potvrdu.

,,Da."

,,Mariću, pederčino!"

,,Šta?" Vuk konačno podigne glavu od telefona.

,,Upravo si nam potvrdio da si peder." Boris objasni. ,,Aj sad lepo reci čoveku kad idemo."

,,Brate, jel sve u redu? Nisi baš... "

,,Jebem ti dan kad sam je i upoznao, više onaj kad sam se u nju zaljubio!" Vuk frkne, besno i sa onim sjajem u očima, onim koji nagoveštava da ne misli što je rekao.

,,Zaljubljeni, ponašaj se u skladu sa tim." Boris ustane sa poda, te odšeta do frižidera iz koga izvadi flašu mineralne vode.

,,Da idemo tridesetog?"

,,Ako ima ko da mi pravda časove ja mogu i danas." Boris nastavlja u svom šaljivom fazonu, dok se Igor nešto preračunava.

,,Ma, odgovara. Pitaću već nekog da mi uzme knjižicu." Sad je i Igor na nogama.

,,Jesi li ti svestan koliko se ne uklapaš u Maretovu opasnu ekipu? Štreberu." Boris ga pogleda kada vrati flašu natrag u frižider.

,,Živim na ivici, sa vama. Juče sam rizikovao peticu iz vladanja kad sam odbio da prijavim Bokijevu devojku iako sam bio redar, a Latinac hteo baš da je ja prijavim."

,,Daj, ne opet. Zbog toga oka noćas nisam sklopio. Nemoj me opet potresati. Mariću?" Boriš se ludirao.

,,Molim?"

,,Ustaj, idemo kod Mačka."

Vuk je mrzovoljno ustao, Nina ga je maksimalno ignorisala od kada ga je pre mesec dana videla, baš ispred čuvene kafane Mačak koju je držao Petrovićev deda, a koju su posećivali isključivo prijatelji starog Petrovića i oni, maturanti ekonomske škole, kako se ljubi sa Maricom. Glupi pokušaj da Ninu napravi ljubomornom i pokrene je da napokon i sama prizna da je zaljubljena u njega. Tvrdoglavu Ninu ni vojska ne bi naterala da uradi šta misli da ne treba. Pošteno mu je izdeklamovala sve što joj je palo na um. Na kraju razgovora dodala kako je njena mama imala pravo, kako on me zaslužuje čak ni da se druži sa njima.

,,Ti si vašarski balon!"

,,Šta sam ja, Nina?" Zagledan u njeno lice, pomalo zbunjen, pomalo iznerviran zbog reči koje mu je uputila.

,,Lep spolja, šaren, savršen, tako privlačan... Šteta što mu je vek trajanja tako kratak. Što ili ode u nebesa, ostavljajući uplakano dete." Zastala je gutajući suze, odlučna u zamisli kako ona neće biti to, uplakano dete. ,,Ili se isprazni, postaje ružan i neupotrebljiv." Duboko je udahnula, pa dodala: „ Mare, u svakom slučaju ostavlja za sobom tužno dete."

,,Nina..."

,,Mare, samo jednom sam dobila balon. Kao dobru lekciju moje mame da ne srljamo za nečim što je lepo i prazno, onim što će nas kasnije učiniti tužnim." Trepnula je i nadlanicom brzinski pokupila suzu koja je visila sa njenih dugih trepavica. Gledao ju je jednako tužno, razočarano. Sam u sebe. Još uvek ne shvatajući šta Nina od njega čini. Korak po korak. ,,Mare, zanima li te šta je bilo sa mojim balonom?" Klimnuo je kao potvrdu da ga zanima.