Još se zvezde sjaje (ZAVRŠENA)

15. Poglavlje

Dugo nakon što je Nina otišla iz Vukovog stana, sedeo je na kauču sa licem položenim na otvorene šake. Premotavao je Ninine reči, svaku koju mu je uputila, kojom mu je potvrdila koliko ju je povredio njegov odlazak. Jednom jedinom reči nije pomenula ono zbog čega je kao furija tog kobnog dana izletela iz njenove zgrade, zbog čega je odjurila u tom automobilu koji se na svega nekoliko kilometara zakucao u beli kombi koji je vozio ispred nje. Bezbroj njegovih gluposti je oprostila, na pregršt grešaka zažmurila. Bezrezervno ostajala uz njega. Čak i kada je logičo jedino bilo da mu okrene leđa i ode. Ne bi je krivio. Ali, ne, ona je ostajala. Podigla bi visoko glavu, isprsila se ispred njega i održala mu lekciju. Njoj reči nikada falilo nije. Vuk je bio sušta suprotnost, gledao bi je kao tele u šarena vrata. Poljubio bi je uvek kada ne bi znao šta da odgovori. Uzvratila bi poljubcem koji bi odveo dalje, do prve površine na koju bi se oslonili, ili pak polegli. Gde bi telesno zadovoljstvo govorilo.

Tog dana, pre nešto više od dve godine sve se odigralo posve drugačije... Zatekla ga je u zagrljaju druge. Uputila mu je jedan besan pogled, zatim joj je zazvonio telefon. Javila se, okrećući se od prizora koji su činili on i Marija okačena oko njegovog vrata. Onda je potrčala, bez reči. Pojurio je za njom ali je nije sustigao. Gledao je kako odlazi u svom automobilu. Gledao je i ne sluteći da će je umalo zauvek izgubiti. Ona ga nije krivila za tu nesreću.

Ustao je i otišao u sobu, presvukao se dok je pisao poruku sadržaja koji dve godine nije napisao, ljudima kojima dve godine nije video lice. Zaklopio je poraženo kapke, shvatajući kolika je zapravo kukavica bio kada je izabao da ode linijom manjeg otpora.

Greška je učinjena, njene posledice su bile razorne, a Nina mu je pokazala da se te ruševine mogu sanirati. Na kraju krajeva, gradiće kulu ispočetka.

Boris i Igor su bili na Jeleninoj sahrani, stajali su pored Nine. Pružali su mu nemo podršku, stavljajući mu do znanja da su ipak tu. Kilometri nisu prepreka prijateljstvu. Prsti jedne ruke oper su bili skupa.

Obukao je jaknu, telefon i cigarete ubacio u džep, ključeve automobila uzeo u ruku i po prvi put u nekoliko dana izašao napolje. Dogovorili su se da se nađu na starom mestu. Zapravo, za Vuka je to bilo staro mesto, koje je nosilo gomilu lepih uspomena. Za Borisa i Miksu to je bilo stalno mesto okupljanja. Kafana kod Mačka. Danas je to bio kafić u kome su se okupljaje i mlađe generacije i koji je imao najbolje točeno pivo. Vlasnik je i dalje nosio isto prezime ali i potrebu da unese neke novine u svoje nasledstvo.

Tri odrasla momka sedela su u uglu kafića, ispred svakog je stajala velika krigla točenog piva. Boris je pričao kao navijen. Govorio je sve novosti kojih je mogao u trenutku da se seti, kao da mu je dužnost da obavesti starog druga šta se sve izmenilo. Ono najvažnije, što je Vuka jedino zanimalo, a što Ninu nije stigao da pita, ili se samo bojao odgovora, Boris je vešto preskao. Tokom prethodne dve godine, nisu izgubili kontakt ali njihove teme su bile strogo omeđene. Oni su znali razlog zbog koga je otišao, iako se nisu slagali, nisu se ni petljali. Njegovu borbu nisu mogli da vode, ali su uvek mogli da stoje iza njegovih leđa i bodre.

,,Ima li Nina nekog?" Vuk je prekinuo Borisa baš u trenutku kada je govorio kako je bio na svadbi kod svoje bivše devojke. Izazvao je trenutak mrtve tišine. Šok. Jer je prvi put pitao nešto što se ticalo Nine. Vuk je mislio ako je ne pominje, ako na glas ne izgovara njeno ime, ili ne gleda njene slike - proći će.

,,Želiš li iskreno?" Igor se javio, ozbiljno i pomalo ljutito prvi put od kada su se okupili.

,,Da. Ne štedi me."

,,Ti si pička. Strinina pička!" Viknuo je. Boris se zasmejao kao blesav. Na prste jedne ruke je mogao da nabroji koliko je puta Igor opsovao od kada se znaju. A, znali su se gotovo čitav život.