Još se zvezde sjaje (ZAVRŠENA)

7. Poglavlje

Ispred kabineta sa računarima stajale su tri devojke, jedna se žalila na porodicu dok su je druge dve slušale. Za njima je počeo ostatak grupe da pristiže. Branko je u društvu Staše došao među poslednjima, pričali su o knjizi koju su čitali za srpski jeziki i književnost.

,,Ćao devojke." Branko ih je pozdravio čim ih je ugledao. ,,Stašo, ovo su Nina, Sandra i...?" Pogledao je u Mateu.

,,Matea."

,,I Matea."

,,Znam, ona je sa mnom u timu." Staša je izgovorila izazivajući smeh.

,,Devojke, ja imam neke ideje, ali i vi morate da predložite i tek onda ćemo da odlučimo." Promenio je temu Branko.

,,I ja imam ideju, razmišljala sam..." Nina se uključitila.

,,Dobar dan, profesorka." Branko je prekinuo, pozdravljajući plavu ženu koja je prolazila pored njih.

,,Ona će vam predavati statistku. Prelep predmet." Objasnio je Branko. Nina je klimnula i u tom trenutku su joj se oči zalepile za široka leđa u kožnoj jakni. Shvatila je ko je i pre negi što je glavu malo zarotirao i ona prepoznala njegov profil. Bio je dečački lep, tamna kosa mu je bila razbarušena kao da se neko njome igrao prstima, oči tamne i obrubljene dugačkim, gustim trepavicama. Lice mu je bilo čisto a na levoj stani lica, tik iznad jagodice imao je maleni mladež. Usne su mu bile pune, glas kao da se upravo probudio. Pored njega je prošla profesorka istorije i uputio joj je očaravajući, širok osmeh. Nina je zamislila na trenutak kako bi bilo da se njoj tako osmehne. Da joj se neko tako obraduje.

Profesorka je otključala kabinet i svako se smestio na svoje mesto. Nina je sedela pored Branka i Tanje, devojke sa četvrte godine koja je bila odsutna i zamišljena i svojom stavom nije iritiralala samo Branka već i Ninu. Slušali su Slavičin monolog koji je prekinula Jovanka svojim upadom u kabinet, za njom je ušla i Marija.

,,Slavka, izvini, ali ja ono ne mogu. Marija je u svađi sa članovima oba moja tima. Tražila je da je premestim kod tebe, daj ti meni nekog tvog." Jovanka je negde uz put izgubila autoritet.

,,Marija, do kad misliš da praviš probleme?" Slavica joj se obratila.

,,Ne pravim ja probleme, samo ne mogu sa svima da se družim, neki ljudi jednostavno nisu moj nivo. Ja..."

,,Dobro, dobro."

,,Sa njom se ne vredi objašnjavati, Slavka."

,,Još ćemo to videti." Slavica se okrenula prema učenicima. ,,Ima li dobrovoljaca?" Na Slavičino pitanje desetak njih je podiglo ruke. Marija je ostala, dok je Esma iz drugog tima otišla.

,,Ja želim u grupu sa Vukom." Pobunila se.

,,Ja želim da putujem na mesec i ništa." Branko ju je džarnuo.

,,Debeli, aj malo smiri strasti, ipak ćemo biti tim..."

,,Tišina! Marija je u Koprivica timu." Prekinuli su raspravu na Slavičin povišen ton.

,,A, ne, ne može profesorka." Branko je skočio sa stolice. ,,Kunem se da ću vas bojkotovati do kraja, ako mi takav pakao priredite. Makar išao na popravni."

,,Vi ste nemogući. Imate dva minuta da izvršite rokade i da počnemo. I, ovo je poslednji ustupak da sam uradila. Ja nisam vaspitačica Slavica niti ste vi od 7 godina." Sela je u svoju teget, udobnu stolicu sa točkovina i otvorila rokovnik.

Marija je ipak ušla u Esmin tim, jer kod Slavice nije bilo važno ko je ko, već ko je koliko znao, ko je njoj bio draži, a to svakako nije mogla biti drčna, bahata Marija, niti njoj slični.