Još se zvezde sjaje (ZAVRŠENA)

22. Poglavlje

Sve se činilo bajno. Ali prvi nagoveštaj da su se Nina i Vuk pomirili izazvao je uzbunu u kući Vojvodića. Ovoga puta u sukobu nisu bile samo Nina i Malina kako je to bilo tipično, već se orio i Petrov glas.

„Slušaj me dobro!" Galamio je. Lice mu je bilo zajapureno oči ispunio bes. „Ćutao sam, čekao da te prođu lutke da sama shvatiš, ali više ni trenutak neću. Prekinućeš. Zaboravićeš tog dripca, Nina. Inače..."

„Inače, šta?" Mirno je upitala uporan pogled suprostravljajući Petrovom srditom.

„Inače ćeš se kajati. Ti ćeš, Nina, biti jedini krivac što se tom dečku život urušava. Ne šalim se. Možeš da sprečiš katastrofu."

„Tako?" Upitala je. Izazvala je šok na Malininom licu, jer njihova ćerka nikada nije bila tako mirna, tako staložena. Bila je svađalica i ni po koju cenu nije odustajala od onoga što zamisli.

„Tako. Izaberi, Nina."

„Dobro." Okrenula je leđa i otišla u svoju sobu. Kada je zatvorila vrata prošaputala je Videćete vi, a onda uzela telefon i napisala Vuku poruku.

***

Bledo je gledao u ekran telefona i na njemu uredno složenu kombinaciju slova.

Treba mi malo vremena. Moram nešto da rešim. Ne zovi me i ne piši. Ne zbunjuj me.

Bacio je besno telefon na sto stočić ispred sebe. Zlovolja je zavladala njegovim umom. Bio je opasno ljut na Ninu, na njen stav. Na njeno premišljanje. Na kupovinu vremena i njenu nemoć da se odupre roditeljima. Da se bori za njih. U tom trenutnku sve ga je uzrujavalo. Osetio je teskobu i hrpu negativne energije koju je želeo da izbaci iz sebe.

Mrzeo je da reaguje u ljutnji jer bi govorio šta nije želeo. Hteo je samo da nanese bol. Da povredi. Zato je pozvao Borisa i Igora i otišli su na partiju basketa, a onda i nekoliko tura piva.

Izmoren i pripit se vratio u stan. Ponovo uzeo telefon i napisao samo jedno Dobro.

I bilo bi sve u redu da je nije video kako sedi u kafiću sa nekim išaranim mamlazom koji slini po njoj. Ona se samo tupasto smeškala. Tada je poludeo. Iste večeri ju je pozvao. Kako se nije javila napisao je poruku.

Treba ti vreme da zabaviš nekog kretena. Imaš pola sata da se nacrtaš kod mene

Pet minuta kasnije Nina je navlačila farmerice i majicu, žurila je poput furije. Znala je da bi upravo uradio šta je napisao. Izašla je iz kuće i sela u auto. Do Vukovog stana joj je trebalo desetak munuta. Zalupala je na vrata i onda se obrušila na njegove usne čim ga je ugledala. Tamni, mokri pramenovi padali su mu na čelo, a pogled bio tako vreo...Oboje su bili besni i taj bes pretvarali u strast. Hodajući unatraške prešli su prag i zalupili vrata iza sebe.

„Ko ti je onaj šareni?" Vuk je ljuto pitao vukući Nininu kosu unazad i ljubeći joj vrat.

„Tip za koga želim da se udam." Skiknula je kada ju je ugrizao, isto mesto je polizao jezikom.

„Nina... Moraš da nađeš nekog mnooogo..." Rastegao je podižući pogled na njeno lice. „...boljeg da bih ja bio ljubomoran." Izrekao je laž, ljubomoran je na svakoga ko joj je blizu dok je njemu uskraćena.