Još se zvezde sjaje (ZAVRŠENA)

20. Poglavlje

Bio je početak maja kada se Vuk vratio u Novi Sad. Postepeno, korak po korak svoj je život doveo u red. Vreme koje je proveo u Beču, kao i život koji je tamo vodio bez predrasuda i repova prošlosti naučili su ga koliko je zapravo dobar život običnog čoveka.

Sedeo je na zagrajanom mermeru i gledao u Jeleninu nasmejanu sliku sa spomenika.

„Bila bi ponosna da me sada vidiš." Rekao je sa osmehom na licu. „Dagan je preuredio, tobože za mene, onaj stan. Prihvatio sam ga i nisam se bunio. Lepe me uspomene vežu za njega. Čak sam se i zaposlio. Ovde, u Novom Sadu. Nekako mi je prazna svakodnevnica bez posla. Zavoleo sam obaveze, jel možeš da veruješ, tetka?" Osmeh mu je postao širi a oči sužene zbog sunca koje mu je išlo u njih. „Izgleda da sam odrastao." Usledilo je nekoliko trenutaka tišine, zatim se ponovo obratio tamnom kamenu i slici na njemu. „Samo mi Nina fali i biće baš kako si ti želela. Ona i ja. Znaš, to sam želeo i ja. Ali sam ćutao..." Slegnuo je ramenima. „Valjda sam se bojao da ako okolo trubim o svom snu neće se ispuniti. A Nina je oduvek bila moj san."

Ustao je, pomilovao je topao mermer, zatim poljubio sliku . „Volim te, tetka, znaš. Nedostaješ mi." Suze su mu vlažile oči. „Mnogo mi je žao što nisam bio tu kada sam ti najviše trebao. Idem sad. Dolaziću." Napravio je korak u nazad a onda zastao pa dodao. „E, da, kupio sam motor."

Okrenuo se i otišao.

Zagazio je u borbu za ljubav koju je umalo zauvek izgubio.

Jun, 2019

„Tara?" Nina je upala u Tamarinu sobu bez kucanja i bez upozorenja. „Imam jednu ideju."

Tamara je čitala knjigu, spusila je raširenu na krilo pa pogledala u sestru, podižući upitno obrve.

„Hajmo zajedno na more. Ti i ja.Makar pet dana." Rekla je nakon što je zatvorila vrata za sobom.

Tara je zatreptala. „Odakle sada to?"

„Pa družila bih se sa sestrom. Ti sa mnom?"

„Moram da sredim oko godišnjeg, planirala sam ga za početak jula. Tada idem sa Jovanom na more..."

„A-a...Ako nemaš vremena..."

„Nee, Nina. Napraviću. I ja bih da provedem vreme sa sestrom. Pa šta i ako se posvađamo već drugi dan."

„Jeste! Ponećemo puno knjiga da ne moramo da komuniciramo." Nina se nastavila.

„Nina, dođi, sedi tu." Pokazala je na mesto na krevetu pored sebe. Nina je udahnula, zažmurila, pa onda prišla i sela. „Šta se desilo? Promenila si se... Drugačija si."

„Nisam na tebe ljuta." Nina ju je pogledala iskreno. „Samo na roditelje. Ali se trudim da oprostim i zaboravim."

„Šta su uradili?"

Slegnula je ramenima. „Ono što neprestano rade. Pokušavaju da nam uređuju život."

„Mene su davno izdresirali..." Tamara je rekla indiferentno.

„Znala sam!" Nina cikne. „Znala sam da nisi srećna. Da živiš njihova očekivanja, njihove želje prisvajaš kao svoje. Tamara, ti čak i Jovana trpiš samo jer se on dopada našim roditeljima... Jer je mama zacopana u ono što on predstavlja. U njenim očima ti si ona, Jovan je tata! Tata je tako ponosan jer barem jedna ćerka nije promašaj."

„Nina... Nije sve kao što ti..." Udahnula je. I sama je razmišljala mnogo o tome. Toliko puta. Nebrojeno mnogo puta. I odbijala je da poveruje. Mislila je da voli Jovana, da je on ono što joj je potrebno –mir, stabilnost, bez burnih emocija, bez svađa i trzavica... „Ja sam birala ovaj život."