Još se zvezde sjaje (ZAVRŠENA)

6. Poglavlje

Oktobar, 2010
Novi Sad

,,Nina, ustani više! Zakasnićeš!" Tara je otvorila vrata Ninine sobe treći put u roku od petnaest minuta. Nina se okrenula se na drugu stranu navlačeći jorgan preko glave.

,,Ajdee!" Nervozno je ponovila, te prišla krevetu i svukla jorgan sa nje. ,,Pljusak je, imam predavanja od osam i htela sam da te povezem. Kako hoćeš..." Okrenula se i izašla. Nina je otvorila oči i zaklopila ih istog trenutka, te sebi obećala da je ovo bio poslednji put da je ostala budna skoro do zore.

Na brzinu se obukla, dohvatila ranac sa stolice i sišla u kuhinju gde je Tara sedela i ispijala svoju kafu sa mlekom.

,,Jutro." Pospano je Nina pozdravila baku.

,,Dobro jutro, zlato. Skuvala sam i za tebe čaj." Osmehnula se Nini. Sa bakom su odrasle, sa njom popile prvu crnu, jaku kafu, u talogu proricale sudbinu. Bio je to jedini razlog zbog koga bi popila kafu. Sa njom pričale o svemu, uživale u njenim pričama. Volele svaki momenat proveden sa baba Ankom.

,,Nemam vremena."

,,Ti nisi pogledala na sat, tuko?" Tara se smejala, pa tek onda virnula na sestru. ,,Bože, Nina, izgledaš kao da te je poplava izbacila."

,,Opet si to uradila?" Tara ju je uvek budila ranije.

,,Da imaš vremena da se malo dovedeš u red. Pa ti kad ideš ujutru u školu ne ličiš na onu Ninu kojoj nastava počinje popodne. Kapiram da te profesori ne prepoznaju."

,,Duhovito!" Isplazila se, te uzela šolju čaja i srknula. ,,Ali tako mi se spava. I tako bih volela da sam kao ti, da mogu i ujutru da izgledam kao čovek." Gledala je u našminkanu, isfeniranu i sofisticirano obučenu Tamaru.

,,Za početak lezi na vreme da spavaš..."

,,Hm!"

,,Hajde, popij čaj i idemo."

Nina je volela jesen, opalo žuto lišće, kišu i šetnje pod kišobranom. Čaj i svoje toplo, mekano ćebe. Nije volela proleće, mada bi se i njemu radovala. Bila je takva da bi u svemu pronašla nešto dobro, lepo, nešto za uživanje.

Pogledla je kroz zamagljeni, kapima kiše išaran prozor automobila dok su čekale na semaforu, onda je prstom nacrtala srce i nadala se da to Tara nije primetila, ali se ipak spremila za blagu dramu što joj prlja prozor. Tara je bila drugačija, mnogo sličnija roditeljima. Bila je njihova dika i ponos, neko ko je u svakom segmetnu pokazivao da je kćerka Vojvodića. Ozbiljna, umerena, odgovorna, elegantna i budući doktor. Samo je njena mlađa sestra iz nje umela da izvuče onu drugu, zabavnu stranu. Ali i to je bivalo sve ređe.

Ispred škole je izašla iz auta i prošetala po kiši tih nekoliko metara do ulaza u školu.

,,Pruži korak!" Čula je sa stepenica i osmehnula se od uha do uha kada je ugledala Tatjanu i Mateu. Upoznala ih je prvog dana škole, sela je ispred njih i slučajno su započele razgovor, od velikog odmora tog istog dana postale su nerazdvojne.

Tatjana i Matea bile su najbolje drugarice još od predškolskog. Pohađale su istu školu, bile su čak i isti razred, da bi odlučile da upišu istu srednju školu. Velikodušno su primile Ninu u društvo. Svidela im se onog momenta kada je sarkastično prokomentarisala profesorku matematike. Bile su slične koliko i različite. Ali ih to nije sprečilo da pruže priliku jedna drugoj i stvore prijateljstvo za ceo život.

,,Što makar kapuljaču nisi stavila kad je već imaš?" Tatjana je ozbiljno pogledala.

,,Neću se otopiti od par kapi."

,,Par kapi? Pljusak je, curo!" Matea je pokazala rukom. Zvono za početak časa ih je pokrenulo. Krenule su stepenicama prema trećem spratu na kome se nalazila njihova učionica.