Istina o tebi (Milijana & Njegoš)

Drugo poglavlje

"Stani, da rezimiram događaje. Išla si da se vidiš sa Ratkom, tvoji su saznali da ste raskinuli i šta je sve on radio, dobila si novi broj telefona i odlučila da promeniš svoj identitet? To je to, zvanično tvoj život je kao serija. Odakle ti padaju takve gluposti na pamet Mila?"

Sedela je za šankom između svoje drugarice, Sofije i snaje Tatjane, obe su odmahivale glavama jer njene odluke postaju sve luđe iz dana u dan.

"Sofija samo želim da upoznam nekoga ko neće gledati novac mojih roditelja, a ako moram da lažem zbog toga, lagaću. Koliko će biti teško kasnije objasniti ko sam zapravo? Shvati ne želim da me ljudi gledaju kao sredstvo za lak novac."

Znala je da je to do sada, najveća ludost koja joj je pala na pamet.

"Jesi kučka, neviđena. Znači i ja te gledam kao sredstvo za lak novac? Milijana, zamolila bih te da se opametiš pre nego što upadneš u govna do guše. I biće ti mnogo teško objasniti kasnije ko si i šta si."

Sofija ljutito procedi i nasmeje Tatjanu i Milijanu. Milijana se pruži i poljubi njen obraz a odmah zatim i slatko uštine isti.

"Za tebe to nikada nisam rekla niti ću ikada reći. Znamo se od jaslica, pa najbolja drugarica si mi. I ne diži taj tvoj nos, znaš i sama da se nije odnosilo na tebe."

Sofija je njoj bila više od najbolje drugarice, smatrala ju je svojom sestrom i volela je više od ikoga drugog. Ona je bila niska plavušica, malo punija ali ni njena kilaža koja ju je toliko nervirala nije uticala na njeno samopuzdanje. Bila je hrabra, odvažna i puna dobrote i ljubavi. Ljudi su je voleli, i ona je volela njih, bila je siromašnija od Milijane i zbog toga je jedno vreme mislila kako je nedostojna Milijaninog prijateljstva što joj je ova brzo izbila iz glave. Nije imala bolju prijateljicu od Sofije, svoje snajke nije gledala kao drugarice, one su joj bile porodica i sve tri ih je obožavala, Janu najviše.

"Znam, samo pravim strašno."

Nasmeje se nevino i pogleda u Tatjanu koje nervozno uzdiše i čežnjivo gleda u krempitu devojčice za stolom pored. Kako su obe to primetile, nasmešile su se. Tatjana će uskoro roditi prvo Romanovo dete, Jana je takođe ponovo trudna, a Natalija i Artem planiraju još koje dete pored blizanaca.

"Snajka, hoćeš slatko? Sada ću da ti kupim."

"Ne, Miko hvala ti. Mislim, ja ne jedem krempite, ne volim ih. Ne znam šta se dešava sa mnom."

Tužno kaže i pogleda u svoj loptasti stomak pa se nasmeje. Nije mogla da dočeka porođaj, prvenstveno jer želi da zagrli svoju bebicu a onda i da se reši te ogromne lopte koja joj otežava hodanje.

"Tanjuška ti ih ne voliš, ali beba voli. Sve što ti se dešava je zbog trudničkih hormona, ne muči mi to bebče nego uzmi krempitu."

Sofija zagunđa i odmah ustaje i kupuje krempitu koja ubrzo bude servirana pred Tanju. Slatko je oblizala usne i počela da jede. Iznenadila se kad je shvatila koliko joj prija taj vanilasti krem.

"Prijala mi je. Jel mogu još jednu? Roman mi govori kako ne treba da se predoziram slatkišima i kolačima ali ne mogu da odolim."

"Bože i ti slušaš Romana, kada ti se jede slatko uzmeš slatko, ko njega pita? Nije on trudan. Naravno da ćeš dobiti krempitu, idem da ti uzmem još. Samo da ti i beba budete srećne."

Milijana ustane od stola dok u glavi pravi belešku da otkine Romanu glavu jer ne da Tatjani da jede. Znala je da on samo brine, ali ništa ne može da se desi ako jednom dnevno pojede neki kolač, on bi je na dijetu stavio. Sreća pa je Olga pazila svoje snajke isto koliko i ćerku.

"Zdravo daćete mi jednu krempitu."

Slatko je pozdravila momka za pultom, privukla je pažnju dvojice momaka sa strane. Konobar ju je pogledao.

"Malopre mi je tvoja drugarica tražila krempitu, koliko krempita možete da pojedete?"

Ludački sjaj bljesnuo je iz njenih očiju. Zgrabila ga je preko šanka za kecelju i privukla sebi.

"Platiću je, neću ti je sigurno ukrasti. Šta te briga koliko mogu da pojedem, poješću ti sve i jednu krempitu ovde ako mi se digne da pojedem. Nisi plaćen za to da soliš mušterijama pamet, daj krempitu i daj mi da ti platim, velike su verovatnoće da ću pobeći pre nego što dobijem račun, pa s toga požuri malo."

"Daj devojci krempitu, njena prijateljica je trudna i verovatno gladna, ne ispituj previše, nisi ovde da brojiš ljudima zalogaje." Kada je konobar otišao da donese kolač, ona je zahvalno pogledala u muškarca koji joj je pomogao da dobije krempitu za Tanju.

"Hvala ti."

"Postoji drugi način da mi se zahvališ curice." Reče joj da bi video kako će reagovati, nije se dala isprovocirati. Radoznalo je gledala u njega.

"Stvarno, a da taj način ne podrazumeva mene u krevetu a tebe preko mene? Jer ako podrazumeva...."

"Ne podrazumeva. Mislio sam da izađemo na večeru, prijateljsku naravno. Moje ime je Stefan Sinđelić."

Neko vreme je samo posmatrala njegovu ruku, taman kada je htela da kaže svoje ime, setila se svog divnog plana o sticanju novih prijatelja, pa odlučila da promeni svoje ime u neku kraću verziju.

"Milena Nastasijević." Namerno je promenila i svoje prezime, umesto svog, rekla je Sofijino.

"Onda, večeras da se nađemo kod Konja?" Upita je pre nego što ode sa krempitom u rukama, klimne mu glavom i okrene se prema njemu, ostavljajući bakšiš bezobraznom konobaru.

"Nađimo se. Biću tamo u pola devet, ja častim."

Drugom momku uzvrati pozdrav klimajući glavom i vrati se kod devojaka za sto. Tanja je s uživanjem jela kolač a Sofija je ispitivački gledala Milijanu.

"Napravila si neko sranje zar ne? Šta si pričala sa onim momkom?"

"Počela sam da skupljam prijatelje Sofija, od danas ja sam Milena kada je on u blizini, i takođe, nas dve smo sestre, rekla sam tvoje prezime. Reći ćemo da su me tvoji roditelji usvojili kada sam bila bebče i da smo odrasle zajedno, što i jeste istina." Tiho je rekla kada je ugledala Stefana kako prilazi stolu sa svojim prijateljem koji je sve vreme čudno posmatra.

"Častim ja, Milena. Znam jedan odličan restoran, ali nije u Beogradu. Dođi pešaka ili GSP-om do Konja, jer ja vozim. Pa dame, ja sam Stefan ovo je moj prijatelj, Matej." Tek se na kraju predstavi što je sve tri nasmejalo.

"Moja sestra Sofija, i naša prijateljica Tatjana."

"Drago nam je što smo vas upoznali. Doviđenja."

"Doviđenja." Sve tri kažu u isti glas, a njih dvojica odu bez dalje rasprave. Matej ju je sve vreme posmatrao, maltene jezivim pogledom.