Istina o tebi (Milijana & Njegoš)

Jedanaesto poglavlje

Svu četvoricu, normalno zanimalo je kako se to tačno desilo. Uvek je držao Sofiju na distanci i ponašao se prema njoj isključivo kao brat prema sestri. Ništa više i ništa manje.

"Znači Sofija, ali zar nisi ti taj koji je uvek bio samo bratski nastrojen prema njoj?"

"Jesam."

Potvrdio je namrgođeno. Imao je utisak da će ga zbog nje rešetati dok god se ne oženi, sa njom ili nekom drugom. To je bilo nebitno. Apsolutno nebitno.

"Dobro Avelj. Slažemo se, Sofija je odličan izbor. Drago nam je zbog tebe, ali ne zaboravi da će te Milijana živog sahraniti ako bude samo suzu pustila."

"Znam Artem, znam. Zato je i držim dalje od sebe. Sa mnom su joj samo suze zagarantovane. Nisam kao vi, vi niste za poligamiju, a ja se u nju kunem. Nije bitno, ovde smo zbog Milijane. Koje su opcije?"

Na Kalemegdanu uveliko su se vodile bitke i ratovi. Ona je pokušavala da sakrije sve ono što je prema njemu osećala, a on je pokušavao da konačno shvati, šta to ima u njoj kada mu je tako teško bez nje. Sa njom bio je potpun. Bio je srećan samo kada je ona bila blizu njega.

"Slušaj, još jednom li me osloviš sa 'maco', nabiću ti šrafciger u grkljan. Da li si me razumeo, maco?"

Tiho je prorežala, besna na njega. Klimao je glavom dok su ulazili u muzej, zaustavio ju je hvatajući je oko struka, nežno ju je stisnuo uz sebe i sa osmehom približio usne njenom uhu.

"Ne znam šta to ima u tebi, dušo, ali znam da mi prija sve što radimo zajedno. A veruj mi, meni malo toga prija."

Pomerila je glavu malo unazad kako bi mu dobro pogledala lice. Ruku, koja je do tada počivala na njegovom srcu, pomerila je na vrat obgrlivši ga tako.

"Jel se ti to meni udvaraš sada?"

Pitala je sa slatkim osmehom na licu, od kog se njemu pomerila zemlja pod nogama.

"Jel bi pala na takvo udvaranje?" Uzvratio joj je pitanjem.

"Nešto sada razmišljam, znaš? Rekla bih da sa tvojim izgledom ti možeš da budeš potpuno neinteligentan, nezanimljiv i apsolutno bez šarma... I opet obaraš sa nogu. Ja sam ipak samo obična smrtnica, tu ćemo se valjda složiti, šta kažeš?"

"Ti si najlepša smrtnica koju sam upoznao u svom životu, a kada to kažem, definitivno ne mislim na ono što svi vide. Mislim na ono što samo meni pokazuješ."

Rekao je u jednom dahu, spremajući se da je poljubi. Onda ih je, baš kao u nekom filmu telefon prekinuo, a oni su se kao opečeni, odvojili jedan od drugog. Namršteno je pogledao u ekran. Matej. Opsovao mu je sve čega se setio da ima i uz izvinjenje ostavio Milijanu da stoji sama i ofrkesti se. Zbunjena i pogubljena stajala je i gledala u njegova leđa. Više joj nije bilo ni do Kalemegdana, ni do šetanja. Želela je da ga odvuče na neko mračno mesto i napastvuje ga. Nasmejala se svojim mislima i zarumenela se kada je videla da joj se ponovo približava.

"Izvini, ne znam šta mi je bilo. Sada me je jako sramota."

Nasmešio joj se i obgrlio je preko ramena pošavši ponovo prema ulazu u muzej. Ostatak dana, više nisu pominjali to čemu su bili blizu. Ali oboje su bili zadubljeni u svoje misli, i oboje su razmišljali o istoj stvari. Kako ovom drugom reći ko su zapravo?

Dok je krajičkom oka gledao kako uživa u šećernoj vuni, koju je pritom kupio sebi jer je ona rekla da je ne voli, poželeo je da uzme njeno telo divljački, pred pola Beograda.

"Hej, jesi li dobro? Nešto si mi se zamislio, šta te muči, da se nisi zaljubio?"

Zadirkivala ga je i ponudila mu njegovu sopstvenu šećernu vunu, nežno je uzeo parče iz njene ruke gledajući je u oči, usput jezikom prešavši preko vrha njenog prsta. Znao je šta radi i znao je da ni ona nije bolja od njega čim je video kako kao rak crveni i sklanja kosu u stranu.

"Stefane.."

"Molim dušo?" Govorio je kroz zube, shvativši da polako gubi kontrolu nad sobom.

"Dođavola! Ceo dan se topim ovde zbog tebe i ti ništa ne planiraš da uradiš. Vodi me negde gde ćemo biti sami ako nećeš da te sada i ovde skinem do gole kože."

Rekla je maltene cvileći, on se od šoka nije pomerio. Zato ga je čvrsto uhvatila za ruku i povukla prema zoološkom vrtu usput okrećući broj neke taksi stanice. Za to vreme uspela je da se otarasi i šećerne vune. Još uvek šokiran, seo je pored nje na zadnje sedište i mučno promrmljao svoju adresu. Pokušavajući da ne previše upadljivo namesti svoje pantalone.

Još na ulazu u zgradu, odlučio je da reši Milijanu trošenja snage, jer je u planu imao da je drži budnom čitavu noć. Podigao ju je u naručje ušavši u lift, gde je počela njihova borba za vazduh.

"Hoće li ovaj prokleti lift da ubrza?"

Pitala je nervozno grickajući svoju usnu, on je ne tako nežno grickao kožu njenog vrata po istoj ostavljajući svoje tragove.

"Znam da se tebi žuri, ali živim na poslednjem spratu, što nam u ovoj situaciji oboma odgovara. Ne planiram da te pustim do sutra... Bolje se javi Sofiji dok te još nisam dohvatio."

Rekao je i tada se Milijani ispunila želja. Lift se zaustavio, a Njegoš je brže bolje potrčao prema svom stanu. Prstima koji su kao i ostatak nje, drhtali od želje za njim, iskucala je poruku Sofiji da je pokriva kod njenih i bacila telefon zajedno sa torbicom čim su ušli u stan.

"Bolje bi ti bilo da sve ovo bude vredno onog mučenja od malopre. Ako ne budeš ispunio moja očekivanja, biću prinuđena da te vežem za krevet i odradim to sama."

"Pa ti nisi svesna šta te čeka..."

Rekao je i zalupio vrata spavaće sobe, ostavljajući njihovu odeću razbacanu po ostatku stana.