Istina o tebi (Milijana & Njegoš)

Osmo poglavlje

Osmehnula se dvojici crnih muškaraca koji su joj išli u susret, jedan raširenih ruku a drugi namršten i krut, spolja je izgledalo kao da bi ih sve troje pobio a duboko u sebi se zabavljao zbog situacije u kojoj se Njegoš i Milijana nalaze.

"Prelepe ste dame. Sofija, drago mi je što te ponovo vidim. Draga, ne mogu da ne primetim taj osmeh, šta ga je izazvalo?"

Džentlmenski poljubi Sofiji ruku, što je nateralo krv da joj se sjuri u obraze, nikada joj nijedan muškarac osim njenog oca i Milijanine braće nije to uradio, pogotovo ne neko ko je čak i ne poznaje. A odmah nakon toga okrete se prema Milijani i isto uradi i njoj.

"Srećna sam što te vidim posle nedelju dana, čime li si ti tako zauzet kada nemaš vremena da mi pustiš jednu poruku?"

Šaljivo odgovori na pitanje pružajući ruku namrštenom Mateju, koju je on prihvatio i ne tako nežno, protresao, glumeći nezainteresovanost u isto vreme odmeravajući sramežljivu devojku koja je stajala do Milijane, u Sofiju.

"Poslom gospođice Nastasijević, poslom je bio zauzet. To je očito nešto što Vi nemate, čim tako dokoni šetate po Beogradu i očekujete pozive, poruke i viđanja."

Osmeh joj je spao sa lica nakon Matejevog odgovora zbog čega ga je Njegoš prostrelio pogledom, ali se ovaj nije preterano potresao zbog toga. Nastavio je da zagleda osobu koja mu se predstavljala kao Milena, čudeći se tome kako tako lepa i dobra osoba nema prijatelja.

"Matej."

Njegoševo režanje ipak ga je nateralo da pogleda malo oko sebe, pustio je Sofiju da prođe ispred njega iza sebe ostavljajući Njegoša i Milijanu da na miru razgovaraju. Sofija je primetila koliko je zgodan, ali burma na njegovom prstu i tri imena na ruci, sprečavale su je da uradi nešto glupo što bi inače uradila.

"Izvini zbog njega, draga. Matej mi je kao stariji brat i mogu da kažem da je veoma, veoma zaštitnički nastrojen prema meni. Ne zameri mu na ovakvim rečima."

Zajedno su pogledom ispratili njih dvoje do stola, gde je i Matej pokazao da može biti džentlmen. Izvukao je Sofiji stolicu a odmah zatim došli su konobari da uzmu narudžbinu.

"Stvarno mu ne zameram, Stefane. Zapravo drago mi je što imaš nekoga ko te čuva, mada nisam sigurna da je tebi potreban telohranitelj. Izvini, ali ne mogu da ne primetim da se ljudi sklanjaju od tebe na ulici kao da ćeš ih jednim pogledom sahraniti žive."

"Dosta ljudi mi se zamerilo, i nisu slavno prošli draga. Mnogi ljudi to vide u mojim očima, žene nikada ne diram, ti i tvoja sestrica ne morate da se brinete i strahujete da ću vas povrediti."

Govorio je uz šeretski osmeh i namignuo joj, pa se grleno nasmejao kada je zbog istog porumenela. Znao je kako utiče na ženski rod, ali nije mislio da će tako biti i sa Milenom.

"Ne smej se. Inače, ličiš mi na jednog čoveka. Na Nikolaja Petrovića, i njega se svi ljudi boje, a kada sam ga ja upoznala delovao je tako fino. Često ga srećem i uvek je fin prema meni, ne razumem zašto ga se ljudi toliko plaše."

"Gde si upoznala Nikolaja Petrovića?"

Čuvši ime svog dede svaka dlaka na telu mu se podigla. Voleo ga je ropski, ipak uz njega je odrastao, ali isto toliko ga se plašio, jer koliko god on bio star, svejedno njegovo ime je Nikolaj Petrović. Sa njim nije bilo puno šale, jedino je Danica mogla da radi s njim šta mu je volja, a onda i Daničina ćerkica, Neda.

"Često posećuje gradsku biblioteku, tamo smo se upoznali. Prestala sam da brojim koliko puta sam ga srela tamo već posle trećeg. Znam da je posao kojim se bavi krvav ali prema meni nije loš, gleda me kao svoje unuku."

Ona je morala da smisli dobru laž, a on je pomislio da je to istina, jer njegov stari đed vrlo često ide u biblioteku.

"Kažu da ima strašnog unuka, koji mnogo liči na njega. Iskreno mislim da se stvari oko te porodice malo preuveličavaju pa zaboga, porodica kao svaka druga. Mada ne bih se puno šalila sa Petrovićima, živi mi se još uvek. Kažu i da mu je unuka poginula, čitala sam o tome zapravo. Dabogda onog ko ju je ubio snađe ista sudbina. Jadna žena."

Na to zadnje, zadovoljno se nasmešio i pogladio po bradi. Itekako ga je snašla ista sudbina, samo malo začinjenija od Daničine.

"Petrovići ne ostaju dužni, tako sam čuo. Verovatno ga je nešto već snašlo. Hajdemo da se pridružimo Sofiji i Mateju."

Srećan što nije nastavila priču o njegovoj sestri, krenuo je za njom kada mu je do mozga došlo da Milena i Sofija ne liče uopšte. Prećutno se ugrizao za jezik da nešto ne prolaje pa izvukao stolicu svojoj Pepljugi a onda se smestio do nje i osmehnuo se kada je ispred sebe ugledao viski, a ispred nje, Sprajt.

"Hvala Sofi. U dušu me poznaješ." 

Poljubila je debeljuškastu drugaricu i otpila par gutljaja soka zverajući po kafiću, taj pogled zaustavio se na Mateju koji je još uvek namršteno gledao u nju. Ipak, nasmešila se misleći da je on samo zaštitnički nastrojen prema Stefanu.

"Pa jesmo li sestre ili nismo?! Ko te poznaje bolje od mene? Stefan ne sigurno."

Podbola je prijatelja svoje drugarice, sada već svesna ko je on. Razgovor sa Matejem nije bio toliko prijatan koliko je mislila da će biti jer je potražio odgovor na mnoga pitanja i naterao je da drži jezik za zubima, preteći joj životom njenih roditelja. Onda je i ona dobila odgovor na svako pitanje koje je postavila, samo što ona nije imala čime njemu da zapreti.

"Šta ti je Sofija, zašto si tako nervozna?"

"Ma nisam nervozna, šta ti je? Loše sam spavala, rekla sam ti to već."

Njegoš je dobro pogledao Mateja, bio je svestan da Sofijina nervoza ima velike veze sa njim. Milijana ju je pustila da misli kako joj veruje, a u sebi se zaklela da će otkriti šta joj je to drugarica skrila, ako ne milom onda silom. Ipak, ona je Milijana Dunđerski, njenim venama teče divlja krv, krv Steve i Uroša.