U pogrešnim rukama

23. dio

Anita P. O. V.

Nesvjesna vremena i prostora probudila sam se na podu sobe. Koliko me samo boli kičma. Lagano sam se podigla na noge dok je svaka kost u mome tijelu pucala. Šta mi je trebalo ono sinoć , sve sam mu ispričala. Koja sam ja glupača. Otišla sam u kupatilo i skinula sam sve sa sebe.gledala sam se u ogledalu razmišljajući o Maximu. Šta ako je sad možda drugačiji. Ne mogu se zavaravati, on je svaler na kvadrat i tu dalje rasprave nema, ali ipak. Kao da sam kod njega vidjela tu neku crtu emocija. Ne mržnje, već... Nevjerovatno je , možda sam samo umislila. Gledajući samu sebe zamišljala sam njega pored sebe , na sebi , u sebi... U svim mogućim kombinacijama. Odlučno sam izašla i u trenu sam se pojavila u njegovoj sobi. Krevet mu je bio neuredan , a iz kupatila se čulo sustanje vode. Koliko god da mu ne vjerujem trebam ga sad i odmah. Usla sam u njegovo kupatilo i znala sam da povratka nazad vise nema. Prisla sam mu s leđa i rukom sam blago dotakla njegova snažna leđa. Trznuo se i naglo se okrenuo ka meni. Pazljivo je skenirao moje tijelo i moglo se vidjeti izmenađenje na njegovom licu.

- Samo ćuti. Strastveno sam ga ljubila , a on se naravno nije opirao. Uhvatio me za zadnjicu i odmah sam ga zaskocila. Dosli smo do njegovog kreveta , a ja sam od sve želje da ga imam sada i tu pocela da mu krvnički grizem usne. Zeljela sam da ne drzi nijednu kočnicu i da bude grub kako samo on zna. Niko mi nikada nije pružao zadovoljstvo kao on. Niko nije mogao da me u isto vrijeme slomi i spoji.
Niko nije on.

....

Probudila sam se u Maximovoj sobi. Tek sada shvatam da se nas dvoje više jebemo nego što radimo. Njega nije bilo ni na vidiku , samo pogužvana posteljina i ja. Očigledno je otišao do kancelarije , a moraću i ja. Polako sam ustala i otišla sam u svoju sobu. Obukla sam crnu poslovnu haljinu i crni kaput. Blago sam se našminkala a kosu sam zavezala u visoki rep. Stavila sam sunčane naocare da bih sakrila svoju neispavanost. Ušla sam u Maximovu radnu sobu i počela sam da pretražujem sto u potrazi za ključevima od auta. Sigurno ih ima na desetine. Bingo. Druga ladica skoro pa puna ključeva, moram pametno da izaberem. Uzeću Porshe nisam dugo vozila takav auto. Spustila sam se u garažu i naravno trebalo mi je neko vrijeme da pronađem crni Porshe 918 Spyder. Isti takav ima moj bahati brat kome je glava u dupetu. Čim sam ušla znala sam da će ova vožnjica do kancelarije ipak potrajati. Kada sam poslednji put bila u Moskvi bila sam klinka , zaboravila sam koliko je ovaj grad čaroban. Polako sam stizala pred njegovu "skromnu" kancelariju. Ova zgrada ima najmanje dvadeset spratova. Kapija oko zgrade sa zaštitarima , kao neki kazamat. Prepoznali su Maxov auto i propustili su me unutra. Svuda okolo su bile parkirane raznorazne limuzine. Sve sami Bugatti i Lamborghini , pa naravno oni su superbogata porodica Rusije , a možda i Azije. Izašla sam iz auta sa stavom lavice , a u meni je skakutala mala Ančica koja je sa pet godina obozavala automobile i sada bi svaki ovde da provoza. Ušla sam u zgradu , a za recepcijom me dočekala mogu reći tipična sponzoruša ruske scene.

- Kancelarija Maxima Vasilevicha. Poprijeko me pogledala i izignorisala me. Mala vještica.

- Izvinjavam se gospodin Vasilevicha nije tu ,ima obaveze , dođite drugi dan.

- Izvini ali znam da je tu , a i preču obavezu od ovog posla nema. Opet me poprijeko pogledala kao da će me sada zapaliti nasred hola. Vidjela sam časopis pored nje , naslovna slika paparaco fotke Maxima i mene , idealno.

- Srećo poprijeko ćeš gledati ovu zgradu s vanjske strane ako mi odmah ne kažeš gdje je kancelarija moga vjerenika. Skinula sam sunčane naočare i ona se u momentu zaledila.

- D....da , gospođo. Izvinite. Tresla se kao prut i veoma pažljivo me odvela do Maxove kancelarije. Mala zmija me najavila i ušla sam samopouzdano. Maxim je sjedio za svojim stolom vidno zauzet. Izgledao je tako prokleto dobro , da tek sada shvatam da ne treba ni da me gleda , sama padam na njega. Moram da se priberem , samo poslovno , ono što se dešava u spavaćoj sobi tamo će i ostati.

- Pa snajka neka si i ti došla. Nikolai mi je prisao i bratski me zagrlio. Toliko sam se zabuljila u gospodina zamišljenog da sam potpuno izostavila Nikolajevo postojanje. Izvukao mi je stolicu nasuprot Maxima i sjela sam.

- Mora da se radi , nisam došla u Rusiju da bih se zabavljala. Iako neki moj dolazak drugačije vide. Pogledala sam u Maxa kome je pogled na trenutak poletio ka nama.

- Već da bi jebala moga brata , da , da. Nikolai je klimao glavom gledajući u neke papire pored Maxa, a on je vidno buktao od bijesa i nervoze.

- Ipak čini mi se da je nedojeban , stalno je nervozan , poradi na tome dok te ne oženi. Malo mi je falilo da se zasmijem na njegove rijeci ali ostala sam pribrana.

- Napolje! Odmah! Prestani da me nerviraš! Maxim se proderao iz petnih žila , a Nikolai i ja kao da smo prije bili spremni da se smijemo na sve to , a ne da se isprepadamo. Poslušao ga je i krenuo je izaci , ali naravno na izlasku je imao jos nesto da mu dobaci.

- Nemojte sve da demolirate dok me nema. Zatvorio je vrata i nas dvoje smo ostali sami. On se pravio kao da nisam tu i to mi je trenutno odgovaralo. Uzela sam nekoliko fajlova i počela sam da ih izučavam , velika imena su u pitanju. Koliko para ću samo da izvučem svim tim kompanijama , nisam ja Kovačević od juče.

Prolazili su sati , a on mi naravno nije uputio niti jedan pogled. Ja sam svoje uglavnom završila , ovi slučajevi su ništa naspram onoga sa čim sam radila u Srbiji. Uzela sam njegov laptop dok je on potpisivao neke dokumente , neću da sjedim ovde bezveze. Otvorila sam ga i naravno pod lozinkom je. On je narcis tako da i lozinka mora biti u tom stilu. Možda.... Ukucala sam ono što mi je bilo prvo na pameti i.... Bingo. Pogodila sam lozinku iz prvog pokušaja.

- Maximus? Pa koliko imaš godina? 16? Zapitkivala sam ga sa podsmijehom.

- Anita molim te posveti se radu i ovim papirima , a moj privatni laptop ostavi. Ako ti je već toliko dosadno idi i popij kafu. Vidiš da imam posla preko glave. U što smo hladni , pa on kao da je druga osoba ,mijenja raspoloženja kao da je u PMS-u. Odjednom je zazvonio njegov mobilni i na prvu je ignorisao, ali nakon drugog puta bjesno se javio.

- Halo. Viknuo je iz petnih žila da sam se čak i ja sledila.

- Irina ne zanima me prestani da me zoveš , pričaćemo poslije. Prekinuo je vezu i bacio je telefon što dalje od sebe.

- Maxime?

- Šta ti sad hoćeš! Ponovo je viknuo i to je gurnulo moj ponos sa ruba litice.

- Znači ja ti ovde nisam više potrebna. Odbrusila sam mu istim tonom. Ustala sam i polako sam počela da kupim svoje stvari.

- Izvini Anita nisam tako mislio , ja..

- Ne , ne zanima me, gospodine Vasilevich. Neću da Vam smetam , imam ja i bolje društvo. Izašla sam iz kancelarije i pozvala sam osobu zbog koje bih mogla da napravim malu dramu.