Budimo tajna

《9》

Veče sa roditeljima je prisetilo na detinjstvo. Vruće kiflice sa džemom od jagoda, hladno mleko i dobar film. Ponekad bi bila neka zanimljiva emisija. Uglavnom, to je bila njihova subota. Sada je to bila njihova sreda, samo bez filma. Brzo se osamila razmišljajući samo o predhodnom danu. Od ranijih sati kada je otišla na predavanja, pa onih kada je zatekla Džeka u preljubi, pa sve do onih paklenih sati u tami.
Znate šta? Njen život je do juče bio poprilično dosadan, juče je bio neverovatno stresan i izludujuć, a danas je samo depresivan i ponovo jako dosadan. Ako sutrašnji dan planira da bude upola dosadan kao današnji rado će otići na praksu. Dosta joj je uzbudjenja za ceo život.

-Tata, vidimo se!!! Već kasnim!!!-Tata joj je otvorio vrata kuće puštajući je da izadje iz kuće što pre.
-Hoćeš da ti donesem ručak na pauzi?
-Pošto vidim da nemaš šta da radiš u penziji, možeš.
-Šta želiš?-Slegnula je ramenima trpajući kese sa uniformom u auto. Shvatila je da nije izvadila kofer iz gepeka, ali je samo sklonila to iz misli fokusirajući se na tatino pitanje.
-Iznenadi me.-Nasmešila mu se pre nego što je ušla u auto.
-Vidimo se onda.-I auto je već bio upaljen spreman da krene. Čim je izašla na glavni put otvorila je prozor. Dan skoro nije ni svanuo s obzirom da noć još uvek dugo traje, ali je bilo toplo. Ustvari inenadjujuće toplo. Dok je sedela u autu gazeći pedale ispod volana vetar joj je udarao u grudi i lice. Nije bio previše jak, jer je išla laganom brzinom zbog gužve, ali je svakako išla dovoljno brzo da je vetar razbudi.
Ubrzo je stigla do bolnice. Cele studije je provela u ovoj bolnici. Samo je jednom išla u drugu bolnicu, jer se ova renovirala. Znate onaj zagušljiv miris kad udjete u bolnicu? Znate li onaj čudan osećaj nelagode ili možda straha? Svi ti osećaji i mirisi se stvaraju nama u glavi jer smatramo da je bolnica mesto života i smrti. Doktori, medicinski radnici i ljudi koji iole razumeju smisao bolnice na nju gledaju kao mesto života i spasenja. Čudno je to objasniti ljudima. Na putu do operacione sale oni se pitaju "Šta ako ne preživim?", ali zar nije bolje pitanje "Šta ako preživim?"? Avi je bolnica bila utočište. Svi ti ljudi koji imaju svoje probleme, a ona može da im pomogne. To je ispunjavalo više od vetra koji je šiba tokom vožnje auta.
Čim je ušla u bolnicu božurila je ka kutu za prevlačenje.
-Dobro jutro!-Osmehnula se devojčici koja je izgleda satima čamila u čekaonici.
Za samo nekoliko minuta je gledala sebe u beloj uniformi koja je na levoj strani poprsja imala oznaku njenog fakulteta. Uniforma je u principu svima lepo stajala, ali Ava je volela taj sklop svetlih boja na sebi. Čisto bela uniforma, bez prekorno ispeglana, svetao ten kakav joj je bio i u sred avgusta meseca. A svetlo plava kosa koja je malo išla ka žutim nijansama ju je činila sjajnom. Kada bi je neko maštovito dete odmerilo zaličila bi mu na andjela. Definitivno bi.
-Ava dobrodošla! Gde je Mark?-Mark je jedan mladić sa fakulteta. Obično sa njim dolazi na prakse, ali ovaj put se nije pojavio.
-Nisam sigurna. Da li je gužva?
-Zapravo ovo jutro je poprilično mirno, ali popodne neće biti. Znaš li na kojem si odelenju danas?-Klimnula je glavom ženi u ranim četrdesetim godinama. Ona je bila jedna od sestara zadužena za studente.
-Onda srećno. Ja sam ti na ortopediji, kao i uvek.-Ava je klimnula glavom uputivši se ka jako, jako poznatoj sobi. Soba 302. Njena omiljena. U njoj je bilo čak tri kreveta, ali samo jedan čovek. Gospodin Miler.
-Ava!!-Čovek od sedamdeset i kusur godina joj se obradovao skoro podjednako kao i majka sinoć.
-Gospodine Miler, dobro jutro!-Bilo joj je dovoljno videti njegovo razdragano lice da shvati da mu je nedostajala. Umesto da pogleda u karton koji je bio zakačen na krevet bolesnika i proveri njegovo stanje, ona je kao i svako drugi posetilac sela na stolicu kraj kreveta. On je to zapravo voleo kod nje. Nije ga gledala kao pacijenta, nije dolazila kod njega samo kako bi virnula u karton i podsetila ga da je ustvari danima sam u sobi. Baš suprotno, ona ga je činila živim. Osećao se kao ljudsko biće iako možda više neće izaći na svetlost dana.
-Niste mi dugo dolazili Ava.
-Nisam, izvinite zbog toga. Sad nemamo toliko prakse zbog maturskog rada. Imam toliko posla oko diplomskog, a verujte mi da još nisam ni krenula.-Blago se osmehnuo.
-Znam da imaš brdo posla, pa se ne ljutim.
-Da li je vama dolazila supruga?-Ava je promenila temu sa sebe svesna da je čoveku u bolnici potrebno da se izjada, poverava i razgovara o samom sebi.
-Jeste juče. Bila je od deset ujutru, pa sve do ručka. Onda su je isterali.-Ava je prevrnula očima.
-Lekari. Sigurna sam da vam idu na živce ko i meni kad je izbace iz bolnice.-Gospodin Miler se nasmejao, a onda, nakon dugog razgovora koji su vodili, ozbiljno se zagledao u njene oči.
-Da li je sve u redu?-Tek tada, posle pola sata razgovora, ustala je da pogleda karton.
-Da, naravno. A vidim i da je sa vama sve bolje i bolje.-Široko se osmehnula zaista srećna što će ovaj čovek imati još poviše vremena za svoju suprugu.
-Čini mi se da mislite da se ne primeti, ali grešite. Sve vreme udaljavate naš razgovor sa vas.-Spustila je karton nazad na njegovo mesto, a onda se opet vratila na stolicu kraj kreveta. Gledala je u svoju šaku na kojoj je samo do pre par sati stajao prsten.
Gospodin Miler je takodje ispratio njen pogled.
-Da li je sa vama i vašim verenikom sve u redu?-Mirno ga je pogledala ne ukazujući na nikakvu tugu.
-Sa mnom i Džekom? Zapravo da. Sve nesporazume smo rešili i verujte mi sad mi je mnogo lakše.-To nije bila laž. Bila je srećna jednim malim delom srca, jer je shvatila kakav je pre braka. Pre nego što se zaklela na večnu ljubav.
Kada je osmotrila Milerovo zbunjeno lice dodala je objašnjenje.
-U ponedeljak sam došla kući malo ranije i znate šta? Shvatila sam da Džek i ja ne posmatramo našu vezu na isti način. Iako je on taj koji me pitao za viši stepenik naše veze, iako je on taj koji je odlučio da se popnemo na taj stepenik, iako je on taj koji se činio jačim ljubavnikom od mene, on je sve to i odlučio da zaustavi. Jednostavno je tako odlučio i zahvaljujem se što to nisam shvatila posle medenog meseca.-Gospodin Miler je pažljivo slušao.
-Koliko se sećam tvoje priče o Džeku i tebi, vi ste se poznavali dugo godina.-Klimnula je glavom. Džek i ona se poznaju čitavih deset godina.
-Upoznali smo se u srednjoj školi.
-Reći ću ti da sam imao jednu takvu ljubav. To je bila moja prva ljubav. Išli smo zajedno u vrtić, pa u osnovnu školu i onda čak u srednju. Kao što vidiš nismo ostali zajedno, ali nije mi žao. Uopšte mi nije žao, jer sam upoznao svoju ženu na pijaci. Veruješ li mi? Na pijaci. A ono što je još zanimljivije, nikad do tad nisam bio na pijaci. Tek u svojoj dvadesetoj godini sam posetio pijacu.-Ava ga je šaljivo prekorila.
-Gospodine Miler, kako je to moguće? Svi su kao deca barem sto puta bili na pijaci.
-Moja porodica je bila izuzetno imućna, tako da nikad nisam imao potrebu da idem. Mada i tada sam bio nateran. Sada mi je drago što me je sestra satima molila da odemo na pijacu dva sata udaljenu od naše kuće.-Avino lice je bilo meko, opušteno i razneženo.
-Tada ste upoznali vašu ženu? Kako ste joj prišli?-Osmehnuo se bacivši svoj pogled u prošlost.
-Prišao? Nisam joj prišao. Ona je meni prišla.
-Stvarno?
-O da! Tačno se sećam njenog, kako bi današnja omladina rekla, uleta. "Da to odelo nije previše za ovu pijacu?".- Ava nije videla povezanost njene situacije sa njegovom ljubavnom pričom, ali sama činjenica da ovaj muškarac pamti te reči već pedeset i nešto godina je izbezumilo.
-To vam je rekla?
-Jeste, a ja sam bio veoma uštogljen kao klinac. Mrzeo sam sve oko sebe. Čak su me i njene oči više iznervirale od njenog retoričkog pitanja.
-Čini mi se da su sada te njene oči vaša omiljena stavka u životu?
-Jesu. Nakon što sam je prostrelio pogledom očekivao sam da će se povući, ali nije. Tad mi je rekla da sam nevaspitani moron, a pošto sam ja nastavio da protestujem tišinom, njene prozivke o mom karakteru su se samo nizale. Onda je nestala. Prosto otišla do druge tezge i obratila se ženi sa širokim osmehom. Tada sam osetio prazninu. Osetio sam se ljubomornim. Zašto se meni tako nije obraćala, sa tim smeškom? Uveče, isti taj dan, poželeo sam da ponovo čujem njene prozivke, pa sam danima išao na pijacu u isto vreme kako bi je sreo. I svaki dan sam nosio odelo, iako sam ih mrzeo.
-Da li ste je sreli?-Odmahnuo je glavom. To je rastužilo, ali samo znanje da su sada u braku je ohrabrilo.
-Dane sam izgbio u potrazi za njom. Mislim da su moji u kući počeli da se brinu za mene, jer sam stalno išao sa sestrom u kupovinu, čak je bilo dana kada sam ja nju molio da idemo. Na kraju sam je sreo u pekari.
-U pekari?-Zbunjena nije više znala šta da očekuje od priče, ali se uživela. Volela je ljubavne priče, obožavala.
-Mnogo volim peciva iz pekare i jedno jutro dok smo sestra i ja tumarali po pijaci, shvatio sam da ni taj dan nije bila tu. Dok je moja sestra tražila zeleniš za ručak, ja sam otišao u pekaru da nam kupim nešto da pojedemo. Ona je bila tu.
-Da li vas je prepoznala?-Osmehnuo se. Čovek koji se decenijama kasnije smeje istoj ženi, voleće je čitavog života.
-Niti je ona mene prepoznala odmah, niti sam ja nju. Njoj je trebalo vremena, jer nije imala želju da me pamti, a ja nju nisam zbog promene na njenoj glavi. Više nije imala kestenjaste pramenove, već vatreno narandžaste.
-Da li vam se dopala sa tom promenom?
-Ne. Užasno joj je stajala ta boja i to joj govorim čitavih ovih godinama.
-Gospodine Miler, pa kako da joj to pričate stalno?
-Zato što sam kroz godine toliko zavoleo njenu prirodnu kosu koju je posle te narandžaste vratila, da sam mrzeo sve ostale nijanse.
-To je tako lepo.-Klimnuo je glavom.
-Razlog zbog kog sam vam ovo ispričao je samo jedan. Najlepše ljubavi se dogode onda kada ti lično staviš tačku na takve stvari. Onda kada odlučiš da se posvetiš sebi, onda kada odlučiš da je dosta ljubavnih drama. Baš tada se pojavi neko ko ti poremeti ne samo planove, već i budućnost. Čitav život.-Ava se na trenutak zamislila. Možda je gospodin Miler u pravu. Možda četiri godine koje je bacila na Džeka nisu ništa naspram decenija koje će pokloniti pravom muškarcu.
-Hvala vam. Hvala vam i na savetu i na toj vašoj ljubavnoj priči. Lepo je znati da takve ljubavi postoje gospodine Miler.-Zatim je ustala proveravajući vreme na ručnom satu.
-Trebalo bi da krenem. Čeka me posao sa fizioterapeutima.
-Danas nisi na ovom odelenju?
-Ne, nažalost, cele nedelje sam na spratu, ali pauzu poklanjam vama.-Osmehnuo se zadovoljno.
Izašla je iz sobe sa blagim smeškom, ali što je bila bliža liftu smešak je bio slabiji. Sada je vreme za posao, sve ljubavne dogotovštine odlaže za večeras. Barem je tako mislila.