Budimo tajna

《12》

-Tata, zar opet utakmica??-Sveže istuširana je izletela iz sparnog kupatila, te sela kraj tate. Vrela voda je uvek uspevala da joj pročisti misli.
-Jeste. Povredjen nam je najbolji igrač, pa moram da gledam. Napeto je.
-Vidim, ali nismo loši.
-De nismo. Vidi ovog što je smotan.-Ava se nasmejala, a zatim zgrabila punu šaku kokica i jela gledajući utakmicu.
-Hodaju li oni u tom bazenu?
-Kako ko. Bazen je dubok oko dva metra.
-Kako onda poskoče tako iz vode. Nemaju otpor.
-Nikad nisam bio dobar u vaterpolu ništa me ne pitaj.-Nasmejala se, pa otišla po jedno pivo i jednu punu času kupinovog vina. Čim je ugledao na pragu sa hladnom limenkom piva još više joj se obradovao.
-Dobro je protiv napetosti.-Namignula mu je pružajući mu limenku.
-Poznaješ mi dušu.

Utakmica je trajala do kasno. Produžeci, produžeci i otegla se do kasno u noć. Povremeno bi zaspala na kauču, ali čim bi joj tata veselo poskočio zbog datog gola pokušala je opet ne zaspati. Uskoro više nije čula ni komentatora utakmice, ni mamu koja neumorno zove tatu u sobu, jer je kasno, a ni tatu koji uporno uverava mamu da će za pet minuta biti gotova utakmica.
Na trenutak je osetila slabašan poljubac na obrazu, a zatim je poptuno utonula u san.
Jutro je suviše brzo pristiglo, a alarm na telefonu je urnisao.
-Jesi li budna, mila?? - Mama joj je uletela u dnevnu sobu proveravajući da li je alarm uspeo probuditi.
-Nažalost.
-I danas radiš?
-Da.-Ustala je otišavši do kupatila. Nikad nije volela da se tušira rano ujutru, ali misli koje su joj došle čim je otvorila oči nisu mogle da ostanu u njoj tokom posla. U njenim mislima nije bila sama u kupatilu, nije bila sama pod tušem, nije čak ni sama skinula odeću. Ali je sama zavukla ruku u intimnost svog tela. Prisećala se zagušljivog kluba. Kluba nemorala kom je poklekla. Prisećala se sopstvenih dodira, a onda....
Muška ruka na kukovima, malo ispod proreza haljine. Onda alkohol koji je probudio u njoj smelost, slabost, ali ujedino i strast. Probudio je sve one emocije koje nije otkrivala trezna.
Prisećanje na ostatak večeri doveo je njeno telo do iznemoglosti. Skliznula je niz mokre pločice, ostavljajući tragove pene na njima. Telo joj je drhtalo, toliko drhtalo da je izgubila kontrolu nad mišićima. Usta je začepila snažnim ugrizom usne. Toliko jakim da joj je prokrvarila.
Uskoro je sva rumena sedela i doživljavala orgazam koji nije mogao ni da se poredi sa onim u gradu greha. Ovaj je bio čista potreba, onaj......onaj je bio nešto potpuno neznano.
-Ava poludela si.-Prošaputala je. Brzo je sprala sve sa sebe i izletela van tuš kabine. Obukla je svetlo plavu haljinu na tanke bretele. Dolazi sve lepše i toplije vreme, a njene letnje haljinice jedva čekaju da se iznose.
Na usta je nanela omiljeno, bezbojno labelo dok je obrve samo isčetkala.
Došla je do kuhinje ugurajući parče hleba u usta.
-Šta želiš za večeru, mila?-Ava je slegnula ramenima uživajući u punim ustima.
-Možda sarmice sa zeljem.-Mama je klimnula glavom, a zatim je poljubila.
-Vidimo se.-Izletela je iz kuće ulazeći u auto.
-Izvadio sam ti kofere iz gepeka.-Čula je svog oca kraj vrata automobila.
-Hvala ti, potpuno sam zaboravila na njih.

Ubrzo je bila na glavnom putu. O čemu je razmišljala? Nije imala pojma. Zapravo jeste. Razmišljala je o čitavom svom životu. Barem o onim delovima u koje je upućena. Razmišljala je o trenutku kada su je njeni roditelji usvojili, o trenutku kako i na koji način su je podigli, o tome kada je upoznala Džeka, kako ga je zavolela. Čak joj je kanula i jedna bedna suza. Kanula je suviše brzo, skoro neprimetno.
-Ako zaplačem zbog tog švalera nikad to sebi neću oprostiti.-Besno je obrisala vlažne oči haljinom, a zatim čvrsto držala pogled na cestu.
Pokazivanje emocija je bilo lako, čak i dobro. Mada, njoj to nije išlo od ruke. Nije umela da pokaže nežnost, da zagrli nekoga kada je tužan. Ali umela je da se svadja i prkosi, umela je da da dobar savet. Uvek će pre posavetovati nego zagrliti, uvek će pre uzvratiti psovku nego priznati krivicu. I tako sve u krug. Sve će uraditi osim da pokaže nežnost, saosećajnost i empatiju. To zvuči ludo, jer po svakoj stručnoj knjizi osobina svakog medicinskog radnika je upravo to. Po njoj to nije moralo da bude tako. Kada osoba izgubi bližnjeg, njoj ne treba reći "Žao nam je, uradili smo sve što je u našoj moći.", potrebno joj je reći "Bio je srećna osoba pored vas.". Potrebno je reći "Nastavite da živite za njega.". Ljudima ne treba sažaljenje, već uteha da krenu dalje. Ava je bila dobra u tešenju. Ne toliko u tešenju koliko je bila vešta sa velikim rečima.
Zbog toga su mnogi videli veliki potencijal u njoj. Zbog toga postoji velika šansa da uspe u svojim snovima.
-Dobro jutro, gospodjice Ava.-Pozdravila je glavna medicinska sestra.
-Dobro jutro. Smena mi još nije počela, pa bih da posetim gospodina Milera na urologiji.-Sestra joj se široko osmehnula.
-Naravno. Možete i zakasniti par minuta, nema gužve ujutru.
-Hvala vam.-Ava je pojurila ka liftu i brže bolje pritisnula odgovarajući broj. Soba 302. Tako poznat broj. Tako je volela taj broj i to samo zbog gospodina Milera.
Nakon što je pozdravila poznate radnice, prišla je vratima sobe.
-Ava, stigla si!!-Nije morala da se folira sa velikom srećom pred ovim čovekom. Zaista je bila srećna.
-Stigla sam, gospodine. Zar ste sumnjali?
-Moram da priznam da sam posle jučerašnjeg odgadjanja sve očekivao.
-O pa posetila sam vas nakon smene.
-Jesi, ali kao da nisi.-Blago je uzvrpoljila prste na rukama, a zatim prišla stolici na koju je sela.
-Kako to mislite?-Osmehnuo se bolje se namestivši.
-Možda te ne poznajem najbolje, ali dovoljno dobro da znam kada si obuzeta nečim.-Postidjeno je klonula glavom ne verujući da je to primetio. Trudila se da deluje kao da ga sluša o čemu čavrlja.
-Kako to znate? Nikad me niste videli obuzetu nečim.-Podigao je jednu obrvu blago joj se osmehujući.
-A ono uzbudjenje kada si trebala da prisustvuješ svojoj prvoj operaciji? Non stop si pričala o tome. Moram da priznam da pola toga što si mi tad nabrojala nisam razumeo, ali sam dobro zapamtio tvoju odsutnost kada sam ti pričao o svojim pričama.
-Oh, nisam znala da sam vas tad toliko zapostavila. Izvinite.-Iskreno mu se izvinila i on je to cenio. Mada nije to želeo od nje.
-Nisi me zapostavila. Bila si pod utiskom. Znači da si i juče bila pod utiskom.-Poželela je da njene velike reči sada počnu da izlaze iz usta, ali nisu. Nisu čak ni one sitne, bedne. Ćutala je i samu sebe pitala koji je razlog njene uzbudjenosti.
-Lice ti deluje pogubljeno. Sve je u redu?-Duboko je udahnula, ali umesto da izdahne ona je sve zadržala u sebi kako bi imala snage za priču.
-Ne znam. Nikad vam nisam pričala mnogo o sebi. Zapravo, jedino za mog bivšeg verenika znate. Koliko god ne znali o meni ne znači da ne bih volela da znate.
-Zašto mi onda ne ispričaš? Ne zaboravi, nisam ovde tvoj pacijent. Uostalom ja tebe svaki dan davim svojom ženom i porodicom.-Osmehnula se milo.
-Ne davite me. Uživam da slušam kako postoji nada za pravu ljubav.-Nakon tih reči je nastala tišina. Gospodin Miler je razmišljao o svojoj ženi, dok je Ava mislila o Džeku. On nije prava ljubav, ali nije ni beznačajna. On je samo ljubav. Ona duga, poučna i pomalo bolna. On je prolazna stvar, ali ipak joj je krivo što nije onaj pravi. Krivo joj je zbog njihovog kraja.
-Tvoj verenik te nije zaslužio. Ti si žena prepuna snova i ambicije. On je dečak prepun umršenih kablova u glavi.-Ava se glasno nasmejala.
-Zaista vas nekad ne razumem.
-Tvoj verenik je tvoje godište, zar ne?
-Jeste.
-On još nije postao muškarac ni pored tih godina. Muškarac zna šta je žena, zna koliko vredi i koliko je zaslužila. Muškarac ume da voli na ispravan način. Možda Džek nekada bude muškarac, ali sad nije. Sad je dečak opsednut nebitnim stvarima. Da li me sada razumeš?
-Apsolutno. Mogu li da vas pitam nešto?
-Naravno.
-Da li ste vi bili muškarac kada ste upoznali vašu ženu?-Gospodin Miler ju je meko pogledao sa usijanim osmehom. Voleo je svoju ženu.
-Nisam i jesam. Jesam, jer zaista nikad nisam varao, niti bio opsednut ženama. Mada, bio sam suviše fokusiran na karijeru da nisam video smisao žene. Sve dok se ona nije pojavila. Bila je.........Bila je obučena u najšareniju kombinaciju koju možeš da zamisliš. Tad joj je kosa još bila svetlo smedja. Još sredina leta, sunce je još više posvetlilo. U početku me nervirala. Kako možeš prisustvovati tako ozbiljnom dogadjaju u takvoj odeći. Posle sam shvatio da je u njenom stilu oblačenja to skroz ozbiljna kombinacija.-Grohotno se nasmejao prisećajući se njenih užasnih kombinacija.
-Pa kakve su onda ostale?
-O, reći ću joj da donese jednu našu staru sliku.
-Molim vas. Mnogo me zanima kakva devojka vam je išla na živce.-Sasvim slučajno je pogledala na sat. Ustala je sa stolice uspaničeno uzimajući svoje kese sa uniformom.
-Kasnim.
-O tako je brzo vreme prošlo.
-Uvek bude tako. Sigurno sam vas umorila. Kreću pakleni dani, a u bolnici su ti dani najgori.-Prijateljski mu je to saopštila.
-Zato non stop spavam. Ima smisla.-Nasmejala se.
-Treba li vam nešto pre nego što odem?
-Imam ovde neke sestre, njima ću da dosadjujem.-Klimnula je glavom krenuvši ka vratima.
-Ava! - Pogledala ga je ponovo. Lice mu je bilo opušteno, ali bez smeška.
-Slušati mozak je uvek pametnije, ali ne i ispravnije.-Zbunjeno je skupila obrve. Umesto da zatraži objašnjenje, nemo je klimnula glavom i izašla.
Brzo je svukla civilnu odeću i navukla belu uniformu na sebe. Podigla je visoko prirodno plavu kosu u pundju. Stegla je što je više mogla, jer joj je bila gusta i teška. Mnogo je brzo klizila iz pundja i repova.
-Dobro jutro, Ava!-Srdačno je pozdravio čim je prišla šalteru.
-Dobro jutro, doktore. Ima li gužve?
-Ne. Danas nismo mi dežurni, pa neće biti mnogo posla. Barem se nadam.
-Šta je moj posao danas?
-Možeš da biraš. Pomoći sestrama ili da proučavaš kartone. Danas prisustvujem operaciji, pa ne mogu da ti se posvetim, ali znam da ćeš se snaći.-Klimnula je glavom.
-Odo sad da se pripremam za operaciju, a tebi srećno.-Saosećajno je pogledao, a zatim pošao.
-Srećno i vama na operaciji.-Zahvalno je klimnuo glavom u blagom okretu kojem se nasmejala.
-Kartoni ili pomaganje?-Samu sebe je ispitivala. Kada se zavukla iza pulta i videla ogromnu gomilu kartona odmah je otrčala do prve medicinske sestre. Bila je sigurna da će kartoni pričekati.
-Dobro jutro, Ava!-Pozdravila je žena, čim je videla.
-Dobro jutro. Mogu li vam pomoći?
-Možeš promeniti posteljine u ove tri sobe. Posle ću doći da vidim kako ti ide sa bockanjem.-Nasmejala se, te ostavila Avu. Ava se okrenula pogledavši koje sobe treba da poseti, a onda je potrčala ka sestri koja joj je zadala posao.
-Mogu li neke druge sobe?
-Zašto? Dala sam ti sobe sa najlakše povredjenim osobama.-Razumno je klimnula glavom.
-O, hvala vam.
-Nisam zaboravila kako je biti svima potrčko, ne brini.-Ava se lažno osmehnula, pa pošla ka prostoriji gde su stajale čiste, dezinfikovane posteljine.
-Hoću li se otarasiti tog muškarca??!Još i posteljinu da mu menjam.-Gundjala je sve vreme dok je pakovala stvari na kolica.
Izletela je iz te male prostorije pošavši ka najbližoj sobi. Unutra je bilo dva kreveta, ali je samo jedan bio zauzet. Zbog toga je polako sredila posteljinu i proučila usput karton zakačen na krevetu.
-Uskoro izlazite, gospodjo.
-Jedva čekam. Ovde sam već dve nedelje i ne mogu više.
-Verujem da vam je potrebna dobra kafa, a ne ova iz aparata.-Žena je klimnula glavom srećna što uskoro skida gips.
Sledeća soba je bila noćna mora. Tri osobe i sve tri nepokretne. Obično sa ovakim ljudima treba da rade dve sestre, ali zbog velikog broja operacija Ava je znala da ih nema na raspolaganju. Sama je namestila. Čim je izašla iz sobe stresla je ruke kako bi je trcni prošli.
Ovo je jedan od većih razloga zašto nije ostala medicinska sestra. Ubitačno je. Svi misle doktori su centar sveta, nisu. Da nema sestara doktori ne bi mogli ništa da postignu. Ništa.
Kada je gucnula malo vode iz aparata pošla je ka poslednjoj sobi. Ponadala se da će krevet sa desne strane biti prazan. Kada je bila na samom ulazu mogla je da čuje tihi šapat. Nije čula ko šta priča, ali nije je ni zanimalo. Kada je ušla u sobu shvatila je da su samo Džejms i Dilan budni. Ležali su na krevetima još uvek mamurni. Izgleda da su razgovarali.
-Ava, stigli ste.-Osmehnuo joj se ne previše, ali dovoljno da se ona oseti poželjno. Za razliku od Dilanovog pogleda njegov je bio dobroćudan. Dilan ju je samo posmatrao. Kao pozdrav klimnuo glavom i čekao njene sledeće reči. Osetila se kao jagnje u krugu vukova. Osetila se tako poželjno, a opet osudjivano.
-Mogu li da te prebacim u kolica dok ti ne promenim posteljinu?-Klimnuo je glavom. Prišla mu je hvatajući ga na odredjena mesta.
-Spreman?
-Da.-Trudila se da se da se njen napor ne primeti, ali čovek koji konstantno pilji u nju i njen rad ne može da ne primeti. Primetio je svaku grimasu, pa i svaki deo koji je bio njegov na jednu noć.
-Težak sam, a?
-Veruj mi da si naspram ljudi iz prošle sobe lak kao pero.
-To mi i nije neki kompliment.-Blago se osmehnuo njenom vedrom i nasmejanom licu.
-O, vi muškarci. Samo o mišićnoj masi mislite.
-Naravno. Vidite njih dvojicu.-Ava je osetila nepokolebljivu želju da pogleda Dilana, ali već je znala tu mišićnu masu. Prisećala je se jutros u kupatilu. Ipak je pogledala. Htela je da iščupa zastalu knedlu u grlu koja je gušila. Ni za to nije imala snage dok su im pogledi prkosili jedni drugome.
-Hoćeš da ti kažem moj tip muškarca, kada ga čuješ možda ti bude lakše?
-Recite.-Nije više gledala u Dilana, pa nije videla kako se njegovo telo spremilo da čuje.
-Visok, ne suviše nabildovan, ako mora da ima mišiće to neka budu trbušnjaci.-Slagala je. Slagala je, ali je i namignula dečku kraj sebe koji se odmah glasno nasmejao.
-Volim smedju kosu, smedje oči. Nešto izmedju braon i zelene. Po mogućnosti da ima oko osamnaest godina......
-Dobro, dobro. Lepo ste me opisali, ali zaista ne morate da me tešite.-Podigla je levu obrvu završavajući njegovu posteljinu.
-Da li si raspoložen za razgovor tokom moje pauze?-Neko vreme je razmišljao. Ona mu je dala vremena da razmisli, jer to što je ustao na srećnu nogu ne znači da je depresivnost prošla.
Ponovo je morala da ga podigne kako bi ga smestila na krevet.
-Ja ću ga prebaciti.-Glas iza nje se po prvi put oglasio. Bio je odlučan i dodjavola tako njoj potreban. Da ga je čula jutros u kupatilu ne bi joj trebalo tako dugo da se samozadovolji.