Budimo tajna

《33》

Ušla je u svoju sobu, ostavivši svoje roditelje u bašti. Uzela je stvari za tuširanje, pa otišla u kupatilo. Mlaka voda, jak mlaz, prepuštanje vodi i njenom šumu, omekšavanje kože. To joj u poslednje vreme dodje kao terapija, ili ipak kao mesto gde oprašta sebi grešne misli. Ipak je voda čudo. Donese sa sobom takve turbulentne i vruće misli, da ni hladna voda ne može da ih spere.
Nije razumela šta joj se dešava. Od kada je počela da posmatra dva čoveka u svojim mislima. Mada, nije ni želela da sazna šta joj se dešava. Nekada je bolje ne otkrivati neke stvari.
Ostao joj je još diplomski rad. Nakon toga tri, četiri meseca pauze za uživanje. Onda kreće na stažiranje. Nije znala do kada će Dilanovo i njeno vidjanje da traje, ali nije ni važno. Dok bude trajalo, neka traje. Kad prestane, prestaće tako tiho sa tim kao i što su počeli. Niko neće znati sem njih, ni sada dok traje, ni kada prestane. Biće tajna. Biće njihova tajna.
Uvila je kosu u peškir i obavila ličnu higijenu.
Za divno čudo, uspela je da izbaci i Dilana i Džeka iz glave dok je sve to obavljala. Tek kada je ušla u sobu i ugledala pristiglu poruku, prisetila se jednog od njih. Dilana. Odgovorio je na njenu poruku koju je poslala pri izlasku iz stana.

-Hvala na kafi. Divna je!
-Roditelji te nisu naučili da je jako nepristojno izaći iz nečije kuće, pre nego što se pozdraviš sa domaćinom?
-Izgleda da su izostavili tu lekciju :/
-Bez brige, kazna će doći na naplatu....

Zagrizla je donju usnu zamišljajući tu njegovu kaznu. Već je bila sigurna da će dobiti slom živaca zbog nje, ali ju je svakako jedva čekala. Bila je luda! Da, to je jedino objašnjenje. Kada je shvatila da je u svojim mislima već bila pod njegovom kontrolom, došlo joj je da se polije hladnom vodom.
Mada, to je nije sprečilo da nastavi da mašta o tome.
Činilo joj se kako su njegove oči krive za njenu slabost prema njemu. Toliko su duboke i mračne. Pune nekih skrivenih emocija i doživljaja. Bile su plave poput safira. Ona posebna plava boja poznata po tom dragom kamenu. Oči su mu bile nemirne i zbog toga se plašila da kroči u njih. Da im se prepusti. Plašila se da ga gleda u oči iz nepoznatog razloga. Ne možete da se zaljubite u nekoga piljeći mu u oči, zar ne? Možda je to i plaši. Plaši se da se ne zaljubi u te kolutove. Plašila se da se ne zaljubi u njegovu kosu, oči, usne, prste.... Sve. Plašila se da će njegova savršena figura da je raspameti, ali ne samo strastveno i požudno. Već mnogo jače, snažnije. Pravila se da se protivi njihovoj vezi zbog straha da se on ne zaljubi u nju, istina je potpuno drugačija. Potajno se plašila da se ona ne zaljubi. Potajno, skriveno i od sebe. Čak ni sebi nije priznavala to, ali se plašila. Plašila se da se ne zaljubi u njegove oči, jer kažu da je to najgore. Najgore je kada nečije oči postanu za vas svetinja, mesto odmora i nemira. Zato je izbegavala da ga gleda u oči, bar izbliza. Bar dok je ljubi i uzima. Bar tad.

Ponedeljak. Užasan dan. Najodvratniji. Bilo sunčano, oblačno, kišovito ili vedro, to je najgori dan u nedelji. Za divno čudo, Ava je bila prelepo raspoložena. Zaista lepo. Već je bila u svojoj uniformi, na putu do gospodina Milera. Dugo ga nije videla, a morala je priznati da joj je trebao razgovor sa njim. Kakav takav, bitno da joj kaže nešto. Bilo šta. Volela je tog čoveka. Čudno zvuči, ali gospodin Miler je njoj predstavljao figuru dede koju nikad u svom životu nije imala.
-Dobro jutro, gospodine!!-Veselo je uzviknula kada je ušla u njegovu sobu, prethodno se javivši glavnoj sestri na odelenju.
Čim je ugledala poznato lice kako sedi na krevetu, odmah se još više razveselila.
-Dobro jutro, Ava! Pa napokon si tu!-Klimnula je glavom i uzvratila mu srdačan osmeh.
Tek sad je ugledala, takodje staru, figuru kraj njega. Bila joj je poznata, jako poznata. Odmerila je ženin stajling i suzdržala smešak. Bila je preslatka u toj šarenoj i tako jakoj odeći. Jako se isticala, a tek kosa. Nije bila uobičajena za starije žene. Kosa joj je bila kestenjasta sa zelenim pramenovima. Da, zelenim.
-Napokon imam tu priliku da te upoznam sa mojom ženom.-Ava se odmah setila slika koje joj je gospodin Miler pokazivao, a i njihove divne ljubavne priče.
-Drago mi je da vas upoznajem!-Pružila je gospodji ruku.
-Ava.
-Meredit.-Žena joj je poklonila tako srdačan i mio osmeh. Do sada je mislila da je osmeh gospodina Milera pun ljubavi, ali sada se uverila u drugačije.
-Mnogo mi je pričao o tebi, ali mi nije rekao da si vraška lepotica, Ava. Prelepa si, dete.
-Zahvaljujem.-Sela je na stolicu pored kreveta koja je bila slobodna.
-Kako vam je?-Obratila se Mileru.
-Odlično. Izlazim sledeće nedelje.-Ava je uzbudjeno ustala sa stolice. Prišla je njegovom kartonu koji je bio zakačen na krevetu.
-Zaista. Rezultati su vam mnogo bolji! Sigurna sam da je vaša žena imala uticaj na to.-Uputila im je smešak koji su rado prihvatili.
-Ona je zaslužena za sve dobro u mom životu.-Pomilovao ju je po ruci koju je ona rado uzela u svoju.
-Završavam sa praksom ove nedelje, ali obećavam da ću vam dolaziti u posetu. Dogovreno?
-Naljutiću se, ako ne dodješ.-Napravio se ozbiljan, ali odmah potom opustio izborano lice.
-Želiš li kafu?-Upitala ju je njegova žena.
-Popila sam, hvala vam.
-Idem onda sebi da uzmem. Ne mogu bez kofeina.-Avu je to podestilo na nju. Ona prosto ne može bez barem tri kafe dnevno.
-Kako si ti, Ava?-Razmislila je o tom pitanju.
-Čudno. Ni tamo, ni vamo.
-Razlog? Nadam se da je ljudsko biće i po mogućnosti muškog pola.-Šaljivo je rekao. On je uvek potencirao da se Ava ludo zaljubi kao on u svoju ženu, ali to je za nju bila šala. Do sad.
-Zašto vaše nade imaju toliku moć?-Iznenadjeno ju je pogledao proveravajući šta je upravo čuo.
-Ava? Reci mi da se ne šališ.
-Nije ljubav u pitanju, gospodine Milere! Daleko od toga!-Uspaničeno je naglasila, a on se smeškao.
-Znam da nije ljubav, ali znam da nije ni bezazleno.
-To je samo čudna povezanost izmedju nas protiv koje ne možemo, ali ne možemo ni sa njom. Prosto.-Tek kada je razmislila o svojoj rečenici, shvatila je koliko je komplikovana.
-Prosto, a? Ne bih baš rekao.
-Greška smo. U redu. Velika!-Kut usne mu se proširio u veći osmeh nego što je imao. Razumeo je o čemu priča.
-Strast je najveća greška na svetu, dok ne poraste u nešto veće.-Iznenadjeno ga je pogledala, a onda se glasno nasmejala.
-Svidja mi se vaša želja da nadjem nekoga, ali verujte mi. On apsolutno nije za to. Uopšte. Ne bi izdržali ni dva dana zajedno. Ni ne poznajemo se.
-Kako onda znaš da ne bi izdržali dugo?
-Tako što smo dva sveta. Živimo u istom gradu, ali u različitim svetovima.-Klimnuo je glavom.
-Poznata mi je ta priča.-Pogledao je u svoju ženu koja je ušla u sobu. Da, definitivno želi da je njen muž jednog dana gleda ovako. Jednog dana, ili možda nikad. Više bi volela sa ostane sama čitav život, nego da ponovo bude povredjena.
Njih troje su pričali još malo o najobičnijim temama. Ava je uvidela da se bliži kraj posete, pa je pomislila da bi njih dvoje želeli da budu malo sami. Ljubazno se pozdravila sa njima, a zatim izašla iz sobe.
Popela se na svoj sprat, pa prišla glavnom pultu.
-Dobar dan!-Pozdravila je sestru na pultu koja je udubljeno listala neke kartone.
-Dobar dan, Ava! Spremna za rad?
-Uvek.
-E drago mi je, pošto ćeš imati posla.-Ustala je sa stolice na kojoj je sedela, a zatim krenula da hoda. Ava je krenula za njom.
-Slušam.
-U ovoj sobi ćeš pogledati kome je istekla infuzija i skuniti je kome jeste. U sledeće dve proveri treba li nekome nešto. A tamo...-Pokazala je na sobu u kojoj je, do neki dan, ležao Dilan.
-Tamo te čeka onaj dečak. Čini mi se Džejms. Ceo vikend je pitao za tebe, pa sam sigurna da ćeš ga obradovati posetom.-Sestra je milo pogledala, a Ava joj je istom merom uzvratila.
-Da li je on bolje?
-Jeste. Svakako će još neko vreme da bude kod nas.
-Mogu li da ga izvedem na mojoj pauzi napolje? Nagledaću ga.
-Naravno. Doktor neće imati ništa protiv. Samo pazi kad ga budeš smeštala u kolica.-Ava je klimnula glavom, pa krenula na posao.
Svakom pacijentu je uputila utešan osmeh, koji im je sigurno trebao u ovakvim danima. Nije lako, a ni lepo ležati po cele dane u beloj sobi, okružen raznoraznim drugim nepoznatim ljudima. Razumela je pacijente. Zato je imala divnu komunikaciju sa njima. Jedino što nije podržavala kod njih jeste tvrdoglavost u nekim momentima.
Brzo je obišla sve sobe, barem joj je tako delovalo. Zapravo je prošlo dosta vremena.
Uskoro je ušla u vrlo dobro poznatu sobu.
-O napokon!-Uzviknuo je.
-Čujem da sam ti nedostajala?-Postideo se. Bio je lep dečko. Zaista jeste. Bilo joj je žao što će njegov put do uspeha biti trduplo teži nego što je trebao sa bude, ali jak je. Vidi se da će izdržati i ono najgore.
-Sada si sam u sobi. Nije ti dosadno?
-Ne. Odmaram. Prija mi samoća.-Popreko ga je pogledala.
-Prija ti samoća, a ovamo čekaš da dodjem.-Zajedljivo ga je ubedjivala da je prevazišao depresivne dane. Koliko toliko.

Ceo dan je obletala sa sestrama. Šetali su je po čitavoj bolnici, kako bi nosila potrebne papire i analize. Nije mogla da kaže da se nije umorila. Bila je iscrpljena, ali jedina dobra stvar u svemu tome je njen prazan mozak. U glavi su joj se motali samo pacijenti i papiri, ništa više. Niko više.
-Ava!-Okrenula se na odaziv svog imena.
-Da?-Pogledala je u glavnu sestru odeljenja.
-Doktor Nikolas te treba. Kod lifta je.-Odmah je krenula ka liftu. Nadala se da će joj dati nekakvo prelistavanje kartona, jer trenutno nije sigurna da ima snagu za išta drugo.
Kada je bila blizu lifta pogledala je u doktora. Odmah joj se nasmešio i dozvao je rukom. Čim se doktor malo pomerio u stranu, mogla je zapaziti njegovog sagovornika kojem je nešto saopštio. Čim je to nešto rekao, taj sagovornik se okrenuo i sada je mogla jasno da zaključi čija su to široka ledja u beloj majici.
-Jesam li te prekinuo u nečemu?-Upitao ju je doktor, dok je ona sa Dilanom još uvek odmeravala snagu pogleda.
Ne gledaj ga. Nikolas ti priča nešto.
-Ne, ne. Slagala sam neke nalaze.
-Odlično. Uskoro imam prijem, pa nisam u mogućnosti da odvedem gospodina Hejla na terapiju. Možeš li ti?-Želela je da preklinje svoju sreću. Želela je barem na poslu da spere misli od njega. Očito to nije moguće. Očito su suviše povezani i van njegovog stana. Dok je pričala sa doktorom osećala je intezivan pogled na sebi, ali se trudila da ne obraća pažnju. Barem da ne deluje kao da obraća.
-Mogu naravno.-Pružio joj je Dilanove papire.
-Izvoli. Ovde ti sve piše. Gde ga vodiš i na koju terapiju. Kada to završiš možeš da ideš kući.-Ava mu je zahvalno klimnula glavom i uzvratila ljubazan osmeh.
Doktor se pozdravio sa Dilanom, a onda otišao niz hodnik. Stajala je u mestu ne želeći da pogleda u Dilana. Ne želeći da se pokrene.
-Rekao bih da ti ovo teško pada?-Zajedljivo joj se nasmešio.
-Nosi se.-Još više se nasmešio. Ona je pritisnula dugme za otvaranje lifta. Dok su ga čekali stajali su jedno pored drugog. Ramena su im se dodirivala. Njegov pogled se spuštao niz njenu uniformu, urednu pundju, obline izražene u belom odelu. Sve je odmeravao, dok je ona nepomično stajala željna vazduha.
Ušli su u lift. Pritisla je željeni broj sprata, a onda se naslonila na zid lifta.
-Do sad nisam mislio da su doktorke nešto preterano zgodne. Bez sumnje menjam mišljenje.-Pogledala ga je sa izazovnim smeškom preko ramena.
-I ja sam mislila da su vaterpolisti zgodni, ali nešto si me razuverio.-Zavrteo je glavom potpaljen iznutra. Mogao je istog časa da je uzme za sebe. Da je natera da vršiti u ovom liftu i da im ponestane kiseonika.
Kada mu je uputila nevin osmeh pomešan sa željom, nije mogao da se uzdrži. Pribio ju je što je više mogao uz zid lifta. Opkolio ju je svojim rukama zatvarajući joj svaki pokušaj bežanja. Mada, nije ni mogla da pobegne i da je imala kuda. Noge su joj se tresle od zamišljenog zadovoljstva u glavi, koji bi mogli da imaju.
-Dilane u liftu smo.-Procedila je jedva imajući vazduha za to.
-Sreća tvoja. Inače bih ti jasno predstavio vaterpoliste.-Hrapavim glasom joj je prošaptao na uvo. Učinio je da se naježi, umre i oživi samo glasom. Samo rečima. Svidjalo joj se to. Svidjala joj se njena nemoć ispred njega. Svidjala joj se, ali se i plašila toga. I on se plašio sile koja ga je privlačila njoj. Sile koja ga je činila da bude zavistan narkoman jedne žene.

Nisam stigla da pregledam i ispravim pravopisne greške, izvinite!! U toku dana ću ih ispraviti, a nisam htela da razvlačim još više sa izbacivanjem dela. Uživajte!!!❤️❤️❤️