Budimo tajna

《29》

Ručali su. Dilan je pojeo sve. Pod tim sve se misli i na svaku kap onog bezukusnog sosa. Po Avi, taj sos je služio samo kako bi hrana bolje klizila niz grlo. Nije imao drugu svrhu.
-Bože, ovo je prevelika porcija.-Jedva je progovorila od sitosti. Nedo Bog da se sad pohvataju. Čini joj se da bi se ispovraćala. Mada, to znači da bi imala mesta za jednu masnu pljeskavicu u želucu, pa se možda ne bi ni bunila.
-Ne možeš više?-Pokazao je na ogromnu količinu hrane koja joj je ostala.
-S obzirom da je nemasna hrana, iznenadjujuće dobro zasiti.-Ustao je sa stolice sklonivši sve sa pulta.
-Boli li te ruka i dalje?-Pogledao ju je, a onda se vratio kraj nje.
-Ponekad. Izdržljivo je. Čak više ni ne pijem lekove protiv bolova.
-S obzirom na to kakvu si povredu imao, ne bih smeo da me nosakaš gde poželiš.-Pokušala je da zvuči ozbiljno, ali njena želja u glasu se nije mogla sakriti. Nakrivio je glavu sa blagim osmehom.
-Mislim da mi pedeset kila ne može mnogo naškoditi.
-Nemam pedeset kila!-Udaljio se od nje kako bi je ispitivačiki odmerio, a svakako je znao svaki milimetar tela. Svaku oblinu i udubljenje.
-Hm, u pravu si. Samo dupe ti ima petnaest kila.-Nije stigla da mu odgovori na ovo, pre nego što joj se zabio u usne.
-A....-Ubacio je jezik u usta.
-To....-Zagrizao joj je donju usnu.
-Mi....-Sada joj je povukao usnu.
-Se....-Nemilosrdno ju je zagrizao.
-Svidja....-Pa je prešao na njenu vilicu, vrat, ključnu kost, ramena, grudi, stomak. Spuštao se sve niže i niže posvećujući pažnju svakoj tački njenog tela. Svakom gramu njene kilaže.
Sedeći na stolici nije mogla, a da ne pomisli kako će pasti sa nje. Bila je visoka i bez naslona. Držala se jednom rukom za pult, a drugom za Dilanovu kosu. Čak i da padne, činilo joj se da će je on uhvatiti. Toliko se osećala čvrsto u njegovom naručju.
Sigurno, stabilno, a opet vraški poljuljano.
-Tako te želim. Ovde. Sad. Odmah.-Režao joj je uz unutrašnjost butine. Sećate se kada joj je stomak bio prepun. Više nije. Odjednom joj nije bilo muka i mogla je da radi sve što poželi. Sa njim.
-Onda me uzmi. Ovde. Sad. Odmah.-Zagrizao joj je kožu blizu intime, a ona je poskočila od tog jakog, a tako prijatnog bola.
Uzeo ju je. Tu. Sad. Odmah. Uzeo ju je svu. Usnama. Jezikom. Prstima. Zubima. Kurcem. Svim što je mogao, uzeo je. Za uzvrat joj je dao sebe. Čitavo svoje telo. Čitav svoj um. Dao joj je sve što je ona njemu. Samo jedno su ljubomorno čuvali oboje. Samo su srce držali zaključano i zaštićeno od ovog drugog. Samo to. Oboje.

Ponovo tuš. Ovaj put je sama ispod njega. Kući. Trpi hladnu vodu koja joj gasi požudu koja je još uvek u njoj. Voda klizi niz njeno telo pokušavajući da ga rashladi. Ne ide joj.
-Bože moj....-Šaputala je kada je shvatila da ne izbacuje Dilana iz svojih misli. Ludela je. Postala je zavisnica nečijeg kurca i to samo jednog. Samo njegovog. Sa Džekom je imala mirnu strast, staloženu. Opet je i njemu i njoj prijala. Sada joj se čini kao da bi joj to bilo gubljenje vremena i snage pored seksa kakav ima sa Dilanom.
Ono što ima sa Dilanom, šta god to bilo i kako god se zvalo, nikad nije imala sa Džekom. Nikad nije imala sa bilo kim. Ono što je imala sa Džekom nema sa Dilanom. Nikad neće ni imati sa njim to. Neće dozvoliti. Ne sme da dozvoli tako nešto. Ne sme da se zaljubi u te oči, jer bi je utopile. Ne sme da se zaljubi u te usne, jer bi je raskasapile. Ne sme da se zaljubi u njegovo srce, jer joj se čini tamno i mračno. Jasno se vidi da prikriva pravog sebe. Istinskog sebe. I ona će sebe.
Za njega je udata, zauzeta i nečija. Nije njegova. Ne van seksa. Ne van njegovog stana. On nije njen. Ne van stana. Nisu jedno drugome ništa sem avanture. Kombinacije. Poslastice. Na tome mora da ostane.
A zašto onda ona oseća težinu u sebi kada ga zabranjuje u svojoj glavi? Zašto je to vredja, tišti?
Zašto je, dodjavola, pobegao od nje posle nežnosti?
Zato što je tako najbolje.
Sama sebi je odgovorila, a onda odlučila da ipak ugasi hladan mlaz vode.
Obrisala se i uvukla u pidžamu.
Kosu je pustila da joj pada mokra niz ledja, a onda je izašla u dnevnu sobu.
-Ne kasnim na utakmicu?
-Stižeš tačno na vreme. Počinje za dva minuta.-Uzbudjenost joj se probudila. Obožavala je da gleda utakmice. Svi mogući sportovi su je zanimali, sem jednog. Tenis. Može da izdrži prvih deset minuta, ali onda bi zaspala kao zaklana pored tate. Nije bila za tako tihe sportove. Volela je žestinu.
-Vaterpolo?-Klimnuo je glavom.
-Protiv koga igramo.
-Protiv Španije. Moramo da dobijemo. Kapiten nam je povredjen, ujedino i najbolji igrač. Sad imamo samo još dva odlična igrača, oni ako ne daju sve od sebe....-Pogledao ju je kao da ni ne želi da razmišlja o toj mogućnosti.
-Razumela sam.
-Ko je za kokice??-Prišla im je Avina mama sa dve ogromne činije pune kokica.
-O, draga to mi reci.-Uzeo je činiju, a drugu je njoj dala mama.
-Idem u spavaću sobu da gledam svoju seriju. Molila bih vas da ne urlate kao obično, hvala.-Odmah ih je prekorila, a utakmica nije ni počela.
-Potrudićemo se.
-Znam ja taj vaš trud, Ava. Ne brini.-Odjurila je u sobu čim je videla da počinje utakmica.
-Dugujete mi cepiće za uši!-To je poslednje što su čuli od nje. Ava je sela u turski sed nagnuvši se napred kako bi joj koncetracija bila bolja.
Naravno da su prekršili date reči mami. Čim je počela žestija igra njihove glasne žice su proradile.
Potpuno su zaboravili na maminu seriju. Utakmica je bila napeta i gusta. Toliko joj je bilo zanimljivo da se na trenutak pitala zašto njen tata ranije nije gledao vaterpolo, a onda se setila. Rekao joj je da pre nisu bili toliko dobri u tom sportu. Nisu imali dobru ekipu i nije bilo svrhe gledati. Sada, imaju jednu od najboljih ekipa na svetu, a kapiten koji je povredjen će se na Svetskom prvenstvu boriti za najboljeg vaterpolistu.
Pošto nije znala previše o vaterpolu, tata joj je objašnjavao neka osnova pravila tokom utakmice. Već je sve skoro upamtila.
-Ne!! Pa ne tamo!!-Tata joj je dobivamo slom živaca, a ona je po običaju trpala kokice u usta od nervoze, a pomalo se i smejala svom tati.
-Dobro je! Izvukli su se.-Uzviknula je punih usta. Tata ju je pogledao i nasmejao se.
-Idem po pivo. Ti ćeš limunadu?
-Standardno.-Nije ga bilo svega pet minuta, a za tih nekoliko trenutaka se rezultat na njihovu sreću duplo povećao.
Uskoro je sudija svirao kraj. Kraj utakmice. Tek su tada shvatili da su oboje zaboravili na svoja pića. Diskutovali su o utakmici nazdravljajući pobedu. Odmah posle utakmice na TV-u su se pojavile sportske vesti.
Naravno da su i to pojačali da gledaju, bez obzira što su gledali utakmicu.