Budimo tajna

《34》

-Hvala Bogu...-Izustila je čim je istrčala iz lifta. Vazduh van lifta nije bio nimalo svež i opuštajuć, ali svakako bolji od Dilanovog parfema.
Kontrolisala je disanje dok je išla ispred Dilana navodeći ga na pravi put. Nije se bunio biti iza nje. Nimalo. Uživao je.
-Stigli smo. Ući ću sa tobom i smestiti te, a onda idem. Vratiću se kada ti se završi terapija.-Pokucala je na vrata, a zatim ušla
-Dobar dan! Dovela sam Dilana Hejla na terapiju. Ima zakazano za pet minuta.-Doktorka u prostoriji je izgledala uzbudjeno. Bila je srednjih godina, ali se i ona radovala mladom, uspešnom i poznatom sportisti.
-Udjite.-Ava mu je pokazala rukom da udje za njom. Ignorisala je poglede upućene u Dilana, jer je shvatila da je on navikao na to. Doktorka se upoznala sa njim i uvela ga u odgovarajuću prostoriju, koja je bila spojena sa ovom.
-Mogu li ja da idem?-Pogledala je u doktorku, a zatim u Dilana koji je bezuspešno odmahivao glavom levo desno. Zbunjeno je podigla obrvu nerazumejući zašto želi da ostane. Sigurno mu, kao sportisti, nije prvi put da ima terapije ovog tipa. Mada, sigurno ne želi da ostane sa njim zbog moralne podrške. Nije joj bilo jasno, pa je samo ignorisala njegove pokušaje da je zaustavi u odlasku.
-Naravno. Slobodni ste narednih pola sata.-Ava je klimnula glavom i nakon poklonjenog osmeha izašla.
Vratila se na svoje odelenje i završavala neke poslove oko kartona. Pogledala je u sestru koja joj je prišla sa širokim osmehom.
-Jel istina?-Ava ju je zbunjeno pogledala.
-Šta?-Mlada devojka je prišla skroz pultu naginjajuci se preko njega kako bi bila bliža Avinom uvetu.
-Da je Dilan ponovo ovde?-Ava se glasno nasmejala ne verujući da je toliku pometnju stvorio.
-Istina je. Mada, trenutno nije na našem spratu.-Ravnodušno je rekla, zaista ne osećajući nikakvu sreću što je ovde. To joj je stvaralo samo nervozu i stres. Pogotovo zato što bi se pojebali na sred hodnika da smeju.
Mada, pojebali smo se u sobi sa rendgen bez dozvole, zašto ne bi smeli i na hodniku?
Nasmejala se svojoj pomisli, a onda ponovo pogledala u ushićenu devojku.
-Reci mi gde je sad. Molim te.
-Reći ću ti, ako mi kažeš da se nećeš osramotiti.-Šaljivo joj je zapretila. Devojka je prevrnula očima već sigurna da je to nemoguće.
-Samo mi reci.-Ava joj je rekla uz kratak smešak, a onda se zagledala u devojku koja je odjurila niz hodnik. Bila je starija od Ave svega dve, ili tri godine. Ava je nekad bila ubedjena da je ipak ona starija od nje, ali je volela. Bila je vesela i prosto malo nemarna za posao, ali vedra.
Alarm je trgao i oglasio da je vreme da krene po Dilana.
Brzinski je dovršila posao, te krenula.
Izašla je iz lifta. Taman kad je krenula da udje, starija medicinska sestra je izašla.
-Dobar dan.
-Dobar dan. Jel gospodin Dilan završio sa terapijom?-Ava je upitala nisku ženu koja je nosila neke lekove u rukama.
-Jeste. Oblači se, ali možete ući.-Zahvalno joj je klimnula glavom, te ušla. Dilan je navlačio belu majicu preko svojih ruku, ramena, a onda i ledja. Posmatrala ga je, prateći svaki potez. Svaki pokret mišića. Već vrišti ispod njega, pobogu!
-Izvolite.-Doktorka mu je pružila papir i olovku.
-Kome pišem posvetu?
-Meni.-Pretpostavila je da joj se potpisuje na papir. Nije bila sigurna da li je doktorka zaista bila pomalo preotvorena sa Dilanom, ili joj se to samo činilo. Njena bliskost i izveštačena ljubaznost nije normalna.
Dilan joj je nešto žvrljnuo na papir, te joj ga pružio.
Taman kada je žena htela nešto da izusti, Ava je progovorila privlačeći pažnju na sebe. Očito nisu bili svesni da je ona tu.
-Vreme vaše terapije je gotovo. Možete da idete kući.-Oboje su je pogledali, ali Avine oči su bez prepreke odmah otišle ka Dilanovim.
-Napokon.-Prišao je vratima i uz kratak pozdrav izašao. Ava je zbunjeno gledala u doktorku koja je vidno ostala uvredjena. To "napokon" je iz njegovih usta zvučalo hladno i otresito. Olakšavajuće, a žena je to dobro čula u njegovom glasu.
Uvek je mislila da se poznate ličnosti, čime god se bavile, trude da budu što ljubaznije prema svojim obožavaocima. Dilan to nije bio. Bio je hladn, ravnodušan i neobjašnjiv. Ako ništa, ta žena mu je bila lekar. Mora imati bar malo poštovanja, zar ne?
Ava je nakon par reči o Dilanovoj terapiji izašla. On ju je čekao u hodniku.
-Znaš li da imaš još dve terapije da odradiš do potpunog oporavka?
-Da. Zašto?
-Pa ovu ženu ćeš videti još dva puta, a tako si se podneo. Zašto si to uradio?-Samo je krenuo ka liftu ne želeći da joj odgovori.
-Dilane?-Pratila ga je. Kada su se vrata lifta otvorila, odmah je ušao, a za njim i ona.
-Prosto ne volim kada je neka žena u stanju da raširi noge samo kako bi se posle hvalisala s kim je spavala.-Avina obrva je već bila u vazduhu. Već je bio upoznat sa njenim dizanjem obrve kad god je zbunjena. Dopadalo mu se to. Privlačilo ga je. Palilo. Mada, ona ga je palila svakako.
-Kako to misliš?-Prevrnuo je očima.
-Žena se očešala o moj kurac nebrojano puta, a radila mi je terapiju na ruci. Toliko o tome.-Shvatila je o čemu priča.
-Niste valjda.....tamo...?-Gadljivo je upitala. Sama pomisao da je sa tom ženom nešto imao, a da će posle imati sa njom joj se smučila.
Odvratno!
Nasmejao se njenoj zgadjenoj reakciji. Dok je ona zamišljala njega sa ženom starijom nekoliko godina od njega, on je to iskoristio. Kada je izašla i svojih misli, već je bila opkoljena njegovim telom. Jedna ruka mu je bila kraj njene glave, a druga na njenon obrazu. Lagano je zavlačio prste u njenu kosu. Drhtavica je obuzela. Rumenilo u licu i ono najgore, temperatura u čitavom telu.
-Ne brini. Ipak je dogovor da mogu da imam tebe i još jednu devojku. Sigurno neću to potrošiti na ženu duplo starijom od sebe.-Nasmešio joj se mangupski. S tim osmehom nije delovao kao čovek od dvadeset devet godina, već devetnaest.
Lagano se odigla na prste svlačeći mu ruku sa njenog lica, a onda naslonila svoje usne na njegovu ušnu školjku.
-Duplo starija, ili ne, nije važno. Nijedna te neće ljubiti kao ja.-Prošaptala mu je sporo, nežno i sigurno. Pogledala ga je pravo u oči mučeći sebe sa tim plavetnilom. Mada, bila je sigurna da ni njemu nije bilo lako sa njenim zelenim potopima. Njegova stegnuta vilica joj je to dokazala.
Sreća je pogledala, pa su se vrata lifta otvorila pre nego što je uspeo nešto da kaže, ili još gore uradi.
Istrčala je iz lifta smeškajući se sama sebi u bradu. Dok je išao iza nje nije to mogao da vidi, ali isto tako ni ona nije mogla da vidi želju u njegovim očima. Požudu. Strah. Strah istine. Strah tih reči koje je rekla. Plašio se da je u pravu. Nikad nije uživao u nečijim poljupcima kao u njenim.
Prišla je pultu u koji se zavukla kako bi Dilanu dala neke papire koji su mu trebali.
-Biću u svom autu, na parkingu. Mislim da će ti prijati jedna kafa?-Nagnuo se na pult, pazeći da ga samo ona čuje. Nije podizala pogled sa papira. Trudila da se da sa strane deluje kao da razgovaraju o temama pacijet-lekar. To je nije sprečilo da oseti jezu po telu.
-Moram da završim još nešto. Zadržaću se.
-Doktor Nikolas ti je rekao da si slobodna nakon što završim sa terapijom.-Još uvek nije dizala pogled, dok je on posmatrao svaki njen i najmanji pokret.
-Da, ali nisam stigla sve da završim dok si bio gore. Bolje idi kući. Doći ću večeras.-Cinično se osmehnuo pogledavši da li ih neko posmatra. Čim je video da su znatiželjni pogledi duboko uprti u njih suzdržao se da zaobidje pult i dohvati je iza njega.
-Zašto mi se čini da nije samo do nezavršenog posla?-Tiho je upitao. Napokon ga je pogledala.
-Zato što i nije. Videće nas neko. Vidiš li koliko ljudi pilji u nas? Zamisli da me neko vidi kako ulazim u tvoj auto.-Klimnuo je glavom razumejući je.
-Razumem.
-Izvoli. Ovo su ti rezultati terapije i neki izveštaji lekara.-Pružila mu je dva papira koja je uzeo. Bacio je pogled na njih.
-Ima li u izveštaju naglašeno kako mi se žena nabacivala? Ipak je to bila suština moje terapije, očigledno.-Popreko ga je pogledala, ali se nije suzdržala da se ne nasmeje.
-Želiš da budeš grčki bog? Eto ti.
-Znači priznaješ da smo mi vaterpolisti ipak zgodni?-Nasmejao joj se, a ona je odmahnula glavom.
-Moraću prvo dobro da se uverim. Ipak ne znam šta se nalazi ispod te odeće.-Tiho je rekla, trudeći se da je niko ne čuje.
-Dobro, Ava. Imaćeš priliku da istražiš svaki kutak.-S tim rečima je otišao ka liftu. Ava je ostala iza pulta hvatajući vazduh.
Jebote!!
Sela je na stolicu iza nje.
Nakon povratka vazduha u pluća, samo je složila papire sa stola i pošla ka svlačionici.
-Otišla sam.-Javila se glavnoj sestri na odelenju.
-Važi, Ava. Vidimo se sutra.
-Vidimoo!-Otišla je.
Jedva je dočekala da izuje klompe. Listovi si stopala su je užasno boleli, ali je na neki način navikla na to.
Istuširala se temeljno, željna mirisa kupke, a ne znoja.
Obukla je belu, haljinu. Do pojasa je bila uska i pripijena uz telo, a onda je padala široko oko nogu i kukova.
Obula je udobne patike, a onda izašla.
Nije imala snage da ode do sobe gospodina Milera, pa je samo krenula ka izlazu.
-Dovidjenja.-Pozdravila se sa lekarima koji su pušili cigarete ispred ulaza.
Izvadila je telefon čuvši zvono telefona.
Nememorisan broj. Morala je da smisli kako da ga memoriše. Mada, već je navikla da je nememorisan.