Budimo tajna

《16》

-Dobar dan!-Opazila je dečaka u krevetu kako jede neki slatkiš.
-Dobar dan gospodine Džejms! Dobar dan i vama gospodine!-Pozdravila je muškarca koji je svaki put precizno odmeri.
-Koliko vam je godina, gospodine?-Upitala ga je nakon što je napokon pogledao u oči. Široko joj se osmehnuo.
-Dvadeset osam. Mislim da vam te godine savršeno pristaju.-Nasmejala se, pa pogledala u dečaka kojem je bilo zanimljivo da sluša ironiju izmedju njih dvoje.
-Kako ste samo znalii!! Verenik mi baš toliko godina ima.-Njegov izraz lica je postao stegnutiji, a Ava se jedva suzdržala da se gromoglasno ne nasmeje. Dečak se nije ni pokušao suzdržavati.
-Mali dosta smejanja.-Dobacio mu je dok je Ava prilazila prozoru kraj kojeg su se nalazila invalidska kolica.
-Nemojte tako. Ko se smeje zlo ne misli.-Uzvratila mu je umesto dečaka.
-Da, vidim. Vi ste stalno vedri, a mene stavljate ovde na teške muke.-Uzela je kolica i dovukla ih do dečakovog kreveta.
-Muke? Zaista ne znam o čemu govorite.-Krišom je namignula dečaku, dok je iza sebe čula glasan izdah.
-Hoćeš u šetnju sa mnom?-Upitala ga je.
-Naravno.-Prenela je dečaka u kolica, a zatim uz pozdrav izašla iz sobe. Nije mogla da ne pogleda nameštenu i promenjenu posteljinu na Dilanovom krevetu. Više nije bilo njegovih stvari na komodi pored kreveta, pa čak ni sivih papuča pored komode.
Stvarno je otišao. Susret u bolnici je bio možda slučajnost, ali slučajnost se ne dešava stalno. Očigledno je da se više neće vidjati. Morala je da prizna da joj je laknulo zbog toga, jer neće padati u grešne zablude. Mada je znala da će joj seks s njim već večeras nedostajati ili joj već nedostaje.

Neko vreme je bila napolju uz lepo društvo, a onda se vratila svom poslu zavučenom kod pulta. Čitava smena joj je prošla u tome, pa nije stigla ni da razmišlja o bilo čemu. Čak nije primetila ni da je gladna, sve dok se creva nisu glasno čula iz nje. Sramotno je pogledala oko sebe proveravajući da niko nije čuo i zaista nije. Laknulo joj je. Ponovo je začula svoj stomak, pa je pogledala na sat. Mogla bi i da se pakuje polako. Sve je spakovala i odložila u jedan deo kako bi mogla sutra da nastavi.
Pozdravila se sa kolegama sa tog sprata, a zatim krenula ka svlačionici. Presvukla se polako. Znala je da je danas dan poseta, pa je preskočila sobu gospodina Milera. Sigurno mu je porodica došla u posetu kao i svaki put.
Taman kada se lift pred njom otvorio sestra sa prijema u prizemlju je slučajno zakačila.
-O Ava, tebe tražim. Izvini, molim te.-Samo joj se široko osmehnula zanemareći blagi bol u desnoj ruci.
-Zašto me tražiš? Da nije došlo do premeštaja odelenja?-To se dešavalo na fakultetu zbog izostanaka studenata, pa joj nije bilo čudno.
-Ma nije to. Ostaješ zasigurno gore sve do kraja ove godine. Pa se sledeće godine vidimo gde odlučiš da budeš ceo život.-Srdačno joj se osmehnula mlada sestra koja se zaposlila u ovoj bolnici pre svega dve godine. Bila je čak mladja od Ave godinu dana.
-U tom slučaju se vidimo na hirurgiji.-Devojci se lice ozarilo.
-Svaka čast. Želim ti svu sreću i pamet ovog sveta da završiš to. Treba će ti strpljenja, a ponajviše volje.
-Znam, nego što si me tražila?
-Umalo da zaboravim!! Ovo je isporuka na tvoje ime.-Avine obrve su se spustile i blago uvile od zbunjenosti.
-Isporuka? Na bolničku adresu?
-Izgleda.-Ušla je u lift koji već neko vreme stoji otvoreno. Obe su se našle u velikom liftu koji inače služi za prenošenje bolničkih stolova.
Uzela je plišanu kesicu u svoje ruke iznenadjena izgledom obične isporuke.
Mogla je da proceni da isporuka nije stigla iz pošte ili bilo kakve druge isporuke, jer nije bilo omota koji je reklamirao službu.
Sigurno je neko lično doneo.
-Ko je doneo ovo, da li znaš?
-Neki gospodin u crnom. Stariji je. Elegantno obučen moram priznati.-Svaka sumnja da je od Džeka pada u vodu. Ko bi mogao da bude?
Gurnula je kesicu u torbu odlučivši u autu da se pozabavi time.
-Hvala ti.-Izasla je iz lifta čim se otvorio. Požurila je ka parkingu tražeći svoj auto. Osetivši udbono sedište ispod sebe izvadila je iz torbe tamno crvenu, pliš kesicu. Bila je mala i toliko mekana da je klizila po koži. Toliko je bila ugodna za opipavanje da joj se nije preterano žurilo da je ostavi sa strane, ali je znatiželja izgrizla. Morala je videti šta se nalazi unutra. Tokom opipavanja je mogla pretpostaviti da je stvarčica unutra tvrda i u obliku kocke, poput neke kutije. Mada, po veličini kesice to je jako mala kutija.
I zasita, kada je izvukla iz prelepe kesice kutijicu identične boje i mekoće njena zbunjenost se sve više proširila. U ovako maloj i bez sumnje elegantnoj kutiji može da se nalazi samo prsten, a jedina osoba koja joj tako nešto može poslati jeste Džek.
-Zar nisam bila dovoljno jasna??-Progundjala je razočarano. Polako je otvorila kutijicu pazeći da joj ne ispadne iz ruku zbog svoje minijaturne veličine. Bila je široka poput dužine njenog malog prsta, a prsti su joj zaista bili mali i krhki. Niko ne bi ni pomislio da će sledeće godine biti student hirurgije.
Srce joj je par puta preskočilo kada nije zatekla nikakav prsten unutra. Šta više, nikakav nakit. Unutra je bila samo bela ceduljica presavijena nekoliko puta kako bi mogla da stane unutra.
Izvadila je belu ceduljicu ostavljajući kutijicu zajedno sa kesicom u svoje krilo. Raširila je presavijeni papirić zatičući krupan i izuzetno čitak rukopis. Definitivno ne kao svoj brljavi, pravi doktorski.