Budimo tajna

《11》

Svež vazduh joj je pomogao više nego što se nadala. Sedenje na hladnom zidiću je rashladilo koliko je to bilo moguće. Dok je posmatrala kako hitna pomoć pristiže i dovozi nove pacijente, sa ko zna kakvim problemima, ona je razmišljala o tegetokosom mladiću. Bio je drugačiji no u noć kada je strastveno uzimao. Potpuno. Bio je ozbiljniji, staloženiji. Nikako nije izgledao poput muškarca na jednu noć. Nije delovao kao u klubu. Valjda ni ona nije delovala tako. Valjda su oboje bili potpuno drugačiji ovde i tamo.
Dok je čistila svoje misli došlo je vreme za pravu pauzu. Mnogi lekari su počeli da izlaze kako bi zapalili svoju dnevnu cigaretu i popiju par gutljaja kafe. Medicinske sestre su počele sa svojim dnevnim tračevima, a Ava je ušla u bolnicu zamolivši jednu sestru da obavesti gospodina Milera da joj je ipak nešto iskrslo za pauzu. Obići će ga pri povratku kući.
Uputila se ka usamljenom mladiću. Samo će ući u sobu, pozdraviti ih, smestiti depresivnog dečka na kolica, pošto je videla da ima ozbiljne probleme sa karličnom koskom. Izaći će zajedno sa njim ignorišući pohotne poglede. O to je zvučalo tako jednostavno do trenutka kada je zaista osetila te poglede. Istina je da nije osetila samo Dilanove, ali njegovi su je jedino ispekli do srži. Tkiva su joj umirala od tolike toplote.
-Dobar dan.
-Dobar dan!-Uzviknuo je nepristojni balavac koji se više ne igra loptom. Onaj čiji je glas želela da čuje nije progovarao. Samo je pažljivo posmatrao.
-Gospodine Džejms, da li ste spremni?-Mrko je pogledao čemu se samo široko osmehnula.
-Ne brinite, mnogi koji me poznaju tvrde da nisam dosadna osoba. Neću vas puno zadržavati.-Nije bila sigurna da li mu je to olakšalo ovu situaciju, ali ipak je dovezla kolica do kreveta.-Savila se kako bi ga zahvatila sigurnim rukama.
-Blago njemu.....-Začula je prigušen zvuk sportiste koji je piljio u njih sa svog kreveta. Njegovo prostačko ponašanje je gore od sportiste sa druge strane sobe. Ustvari, možda i nije. Muškarac sa druge strane sobe ne pilji, već bezsramno odmerava ne čineći se balavcem.
-Gospodine Džejms, na tri. U redu?-Klimnuo je glavom po prvi put joj olakšavši posao. Prenela ga je u kolica, a zatim mu počela zakopčavati dva preostala dugmića na spavaćici.
-U slučaju da sretnemo neku zgodnu damu.-Osmehnula mu se osetivši da se više ne protivi šetnji.
-Sve ćeš nam pričati!-Uzviknuo je nepoznat dečko iz sobe kada su bili na samom izlazu. Krajičkom oka je pogledala u Dilana, ali taj trenutak više nije trajao samo par sekundi, već čitavih onih nekoliko trenutaka dok ona i pacijent nisu potpuno izašli iz sobe. Izdahnula je zaboravivši da je može čuti dečko u kolicama.
-Zašto ovo radite?-Pre nego što mu je odgovorila morala je sama sebi u glavi da odgovori.
-Nekad je ljudima potreban razgovor sa potpunim strancem. Kada kažem potpunim strancem čak ne mislim na psihologa.
-Ne treba mi razgovor.
-Iznenadićeš se koliko ti je potreban, veruj mi.
-Potreban li je i vama?-Gurala je lagano kolica ka izlazu. Uskoro su bili na potpuno svežem i toplom vazduhu.
-Svima je potreban, pa i meni. A veruj mi, ponekad pokušam sama sebe da slažem da je bolje kada sačuvam neke stvari za sebe. Nije bolje.
-Imate nešto što vas izjeda?-Kada je smestila kolica pored drvene klupice na koju je sela i pogledala dečka pravo u oči shvatila je koliko je mlad na dnevnoj svetlosti. Nema ni osamnaest, rekla bi.
-Mnogo toga me izjeda.
-Da li ste pričali sa nekim o tome?
-Ne.-Zbunjeno je pogledao sa sitnim očima.
-Eto, a od mene tražite da vam se poverim. Čak se ni vi ne proveravate drugima.
-Nisam ti tražila da mi se poveriš.
-Zašto smo onda ovde?-Osmehnula se zavalivši se na klupi.
-Prelistavanje silnih kartona ubija moždane vijuge, a verujem da isto tako ubija i izležavanje. Trebao nam je ovaj vazduh, ne misliš li tako?-Izdahnuo je prihvativši sedenje u tišini. Krišom se osmehnula uživajući u društvu mirnog muškarca. Znala je da joj ništa neće reći na prvu, ne bi ni ona da je na njegovom mestu.
Tišinu im je prekinuo avion koji je prohujao iznad bolnice. On se trgao na to i zagledao u nebo, pa je i ona sa njim.
-Da li ste nekad leteli avionom?-Upitao je iz čista mira. Isto tako neobavezno mu je odgovorila.
-Baš pre neki dan.
-Blago vama. Ljudi koji sednu u avion ne shvataju kakvu privilegiju imaju.
-Da li si ti nekad leteo?-Klimnuo je glavom još uvek gledajući u beli trag aviona koji je ostao na vedrom nebu. Potpuno vedrom.
-Jednom. Kako ste se osećali tamo gore?-Zbunilo ju je pitanje. Da mu kaže da je u odlasku razmišljala kakav to odnos mogu imati stranci, a u povratku je razmišljala kako bi rado ponovila taj odnos.
-Bojim se da nisam toliko razmišljala o samom letu. Misli su mi bile na zemlji.
-Sledeći put razmišljajte o letenju. Verujte mi, iznenadiće te se koliko dugo možete razmišljati o tako jednostavnom pojmu.-Osmehnula mu se usijanog lica.
-Voliš avione.
-Završavam vazduhoplovnu srednju školu. Uskoro bih trebao da odem na vojnu akademiju, ali sada to neće biti moguće.-Pogledao je u svoje noge. I ona je. Bile su zdrave, ali nesposobne da ga drže.
-To će zarasti.
-Za nekoliko meseci hoće. Tad bih vec trebao da sam uveliko u precesu učenja.
-Šta te tačno sprečava da upišeš željeni fakultet? Karlična kost je kao i svaka druga, zaraste. Možda joj treba dosta vremena, ali svakako zaraste.
-Ne kažem da neće, ali oduzeće mi možda čitavu prvu godinu fakulteta. Što znači da ću studirati godinu dana duže, ako ne budem davao ispite na vreme ko zna koliko duže. Neću sesti u avion pre dvadeset sedme godine....-Primetila je sitnu suzu koju je krišom sklonio sa obraza. Malo je razmislila, a onda pridobila njegovu pažnju.
-Upisala sam srednju medicinsku sa željom da postanem vrhunski hirurg. Želja mi je da otvorim privatnu bolnicu i operišem ljude besplatno koliko god sam u mogućnosti. Naravno da se ne mogu sve operacije odraditi besplatno, ali bi probala što više. Medjutim, moje školovanje do takvog uspeha mora da traje godinama. Učim medicinu već jedanaest godina i veruj mi, ostalo je još previše. Da sam gledala na svoj uspeh kao ti sada na svoj, nikad ne bi ni pogledala medicinu.
-Voliš medicinu?
-Rekla bih isto koliko i ti avione.
-Misliš da ćeš uspeti jednog dana da budeš glavni doktor operacije?
-Mislim da ću dati sve od sebe za tako nešto. Koliko god mi sad podrhtavale ruke u nekim trenucima, mislim da bi mi se momentalno smirile kada bi saznala da moram nekome ušiti ranu.-Osmehnuo se razumejući je.
-Pauza mi je uskoro gotova, trebali bi da krenemo.-Klimnuo je glavom smestivši se bolje u kolicima.