Gutljaj po gutljaj već hladne kafe kotrljao se njenim suvim grlom. Ogrnuta u flanelsku košulju, za stolom je imala rasprostrate papire, na većini recepte za kolače, po koji račun koji je pristigao i izvode iz banke. I šolju, ne šoljicu već šolju kafe.
Probudila se pre alarma sa teskobom kako u glavi, tako i u grudima. Dve ekskurzije. Rata kredita.
Još jedan gutljaj kafe... Pre buđenja dece za školu, pre odlaska na posao...
"Za mene kafe nema?", osetila je njegov parfem pre nego što joj je prišao. "Gotije", ona ga je kupila, već joj je bio mrzak. Ne gadan, ali svakako mrzak.
"Mislila sam da još spavaš. Rano je..."
Spustio je dlan na njeno rame. Nekada je tu spuštao usne, sada samo dlan. Nekad ni to.
Nekada je samo znao da sedne preko puta nje i posmatra je.
Ali je više ne ljubi.
Kada je prestao da je ljubi?
Imala je utisak da je prestao odavno, ali i to nije bilo tako davno.
Odmahnula je glavom.
"Gotije" je nestao iz vazduha, a pred njom nije bilo ničega osim papira, na njenom ramenu ostalo je samo sećanje na dodir.
Bio je u kuhinji, to je novost. Sam je kuvao svoju kafu, gledajući u šporet, ne u nju. Ovog jutra nije seo za sto, jer ga kafa nije čekala, ovo jutro započelo je ćutanjem.
Duri se kao dete, pomislila je, te nastavila da prevrće po papirima. Tražila je onaj jedan koji će joj reći kako nije sve tako crno; ali njega nije bilo. Izostao je tračak svetlosti.
A tišina je bila gusta. Skoro opipljiva. Imala je boju, crvenu, iritantnu; imala je "Gotijeev" miris; imala je kafeni ukus.
"Danas imam obaveze u zgradi u centru. Sutra uveče..."
"Nevena, prestani. Obaveze, obaveze, obaveze... Prva, druga, peta smena! Kako ti kažeš!"
"Ali računi..."
"Koji računi?! Zar ih nisi platila prošli mesec? Ma, daj!", prosuo je nepopijenu kafu i ostavio šoljicu u sudoperi.
Ubrzo, čula je kako se vrata kupatila zatvaraju i pušta tuš. Spremao se za razgovor za posao, biće svež i mirisan, kao ruža, a ona će na kraju dana biti skapana kao paradajz.
Samo da otplatimo kredit, bila je mantra kojom se vodila, prala sudove i spremala deci doručak i užinu za školu. Zatim je pokupila kosu u visoki rep, obukla se i probudila decu.
Njoj više vremena treba da stigne do autobuskog stajališta, kasnije odatle do posla, nego deci do škole, zato ih je budila u zadnji čas. Zato je Borisu i ostavljala obavezu da ih isprati.
Da ih isprati... Da, do pre samo par meseci zajedno su vodili decu u školu. Na putu do škole, kupovali doručak i užinu, zatim je Boris vozio Nevenu do firme gde je radila, a on nastavljao do hotela gde je bio menadžer.
Onda se nešto promenilo.
Boris je ostao bez posla, neko drugi došao je na njegovo mesto.
Našao je, ubrzo, manje plaćen posao, ali je i bez njega ostao.
Zatim su prodali automobil, jer rate za stan su nastavile da pristižu, one nisu čekale.
Nevena je počela da čisti nakon radnog vremena, prvo zgrade u izgradnji, da bi ubrzo radila honorarno i poslovne zgrade. Nekada je iz odela sekretarice ulazila u kombinezon i duboke čizme, a nekada je imala i mali predah, pa je noću čistila, i pravo odatle se vraćala na staro. Volela je noćne smene, donosile su više novca. Mrzela je noćne smene, jer je Boris umeo da pozove svoju majku da pripazi decu, kako bi on stajao na ulici i pazio na Nevenu.
"Gospođo, silazite?", trgnuo je glas, opominjujući je da njena autobuska stanica.
Da, još jedan običan dan, kada je iz suknje prelazila u kombinezon, zatim bivala "kraljica metli i četki".
Možda i završi ranije, nadala se, jer zgrada u kojoj tog dana treba da radi bila je laka za održavanje. Da prebriše podove dvanaestospratnice; da otključa zadnja vrata i kada se smeće odnese, ista vrata zaključa. Ništa teško...
