Obraza priljubljenog na mekanu posteljinu, prstima je grabila prekrivač, dok je Darko uživao u njoj.
Prepuštena samo potrebi, nije želela da se noć završi. Nije želela da napusti krevet koji je stvoren samo za nju. Želela je sve, ali njeno sve, završavalo se ovde.
Spustio je glavu na njena leđa i slušao otkucaje srca. Bili su glasni i ujednačeni, bila je zadovoljna i zadovoljena.
Poljubio je jednom. Pa još tri puta prateći liniju rebra i liniju jednog od ožiljaka. Davno je prestala da se svojih ožiluaka stidi, a imala ih je tri. Na rebrima, od stakla, na glavi od prozora i na kraju uedan mali, ispod brade. Nakon rekonstrukcije lica.
"Želeo bih da probamo..."
"Nije naše vreme. Sada žalim muža, a ti samo što si se razveo."
"Nije me briga za druge."
"Ni za očev testament? Nisi mu izrodio naslednika."
"Polovina 'Perle' je moje. Dva od četiri. 'In' je moj. Ako će majka da me ubije zbog dva hotela, neka me ubije."
Slušala je sa kakvom lakoćom je veliki Darko R Marković pao i razbio se kao mala beba. Ni traga onog mukarca koji je presreo u hotelskoj sobi. Ni dašak muškarca koji je bio strah i trepet, neko kog se njen suprug plašio. Pred njom je bio muškarac željan dodira, zagrljaja. Neko ko vapi za ljubavlju . Za normalnim životom.
Ali njihovi životi nemaju dodirnih tački.
Ispravila se i sela na sredinu kreveta, nogu podavijenih ispod zadnjice sa kosom rasutom preko grudi. Ličila je indijanku u svojoj egzotici.
"Ne znaš kako je kada se usprotiviš celom svetu. Probaj, videćeš, nije lako."
"Svidela bi se mojoj majci."
"Hvala, jednu svekrvu već imam..."
Spustila se na sve četiri. Njen je mir narušen razgovorom, nije želela razgovor. Želela je da boje budu jasnije, da tonovi budu glasniji, đelela je da da sve vidi bistrije, da jednostavno bude u potpunosti opuštena. I smirena.
Pogledala je Darka pod trepavice i zagrlila ga rukama, obgrlila oko struka nogama.
Razuzdano je uzimala ono što je želela i što je mislila da joj po pravu pripada. Muškarca koji joj udovoljava i koji je u potpunosti zadovoljava.
O, da, videla je zvezde. Te noči, videla je samo postanje svemira, veliki prasak i početke svega. Shvatila je tajnu postanka, Božijeg stvaranje zemlje i sedam smrtnih grahova. Te noći shvatila je religiju i veru kroz vekove, zazvala je Bogove više puta, pomilila se svim svecima, nabrojala sva božanstva. Od Here preko Zevsa, Odina i Tora, pa još Java i Nava, došla je do Isusa kada je na ramenu Darkovom vrisak pustila.
"Ne želim da prestanemo..."
"Prestanak usledi kada umre čovek. Mi postojimo i postojaćemo..."
"Nevena...", prstom je prelazio po njenom boku, usnama sakupljao graške znoja sa njenog vrata.
"Ćuti. Jednostavno, ćuti. Pusti da ovaj trenutak traje i da ga dobro zapamtimo. Ti i ja... Nismo imali mogućnost za prošlost. Različiti smo po svim pitanjima. Paradoksalno smo se sastali u sadašnjosti, opet tuđi životi su tako uticali na naše. I opet, nemamo ni sadašnjost. Ćuti... Nemoj da sada pokvarimo moguću šansu za budućnost; jer kada sve prođe i sve legne na svoje mesto, imaćemo mogušnost da se ponovo sretnemo."
"Ne daješ nam priliku, zar ne?", podigao je glavu na lakat, želeo je da joj bolje vidi profil.
Želeo je da vidi da se dvoumi, da joj makar glas zazvoni.
"Ja sam nam dala priliku kada nije postojala ni teorija, a kamo li šansa. Darko... Nama treba vreme. Ti nisi zainteresovan za mene, kao Nevenu. Ti si zaisnteresovan za ideju koju ja predstavljam. Žena, koja živi kroz svoju porodicu; žena koja poštuje i čuva svog supruga; žena koja voli. Ideja i osoba koja tu ideju nosi nije ista. Ja, ovakava kakva sam sada, nisam ona koju ti želiš. Daj nam vremena. Daj nam da posložimo živote. Reši svoju porodicu, ja da rešim svoje probleme i potraži me. Nećeš me promašiti. Nećeš moći da me promašiš, ako i dalje budeš na ovakav način mislio o meni. Ako vidiš osobu, a ne ideju..."
"U tebi vidim sve. Vidim šta sam od života propustio, a vidim i šta u životu mogu imati. Shvatam da te gubim. Sa tobom izgubiću i deo sebe, a to znam jer u tebi sam prepoznao sve. Ne volim da gubim. Ne želim da gubim dobre ljude. Ti si retka..."
"Onda ćuti... Ćuti i drži me, dok još uvek možeš", suze su joj se slivale niz obeaze i velika je mogušnost bila da se na kraju pokoleba.
Gubila je mnogo od života, jer takav život nije birala, život je izabrao nju. Ona nikada nije imala luksuz da ima sopstvenu adresu. Imala je samo prebivalište. Zbog dece, pustila je korenje na jednom mestu iako je znala kolika je opasnost vreba.
Ona nikada nije imala pošten posao. Njen posao je bila nategnuta slika poštenog, a u cilju većeg dobra. Trgovala je telom, zavodila zarad informacija, navodila i varala.
Ona nije imala posao od devet do pet, da je uvek mogla da kaže, posle ručka jedna dremka.
Ne, ona nije imala luksuz da je na vratima stana sačeka onaj zbog koga koj srce zaigra.
Ne, ona nije bila takva.
Zato je znala da sada njihovo vreme nije. Morala je da ga pusti. Morala je da živi život onako kako život želi, jer bedan ili ne ona ga je dobila. Njen je. Skup je.
Dozvolila je sebi luksuz da se opusti u onome što je moglo biti, onome što jeste i onome što može biti. Ali, sve to nije.
"Ne odlazi...."
"Moram", obukla je trenerke i pogledala još jednom po penthausu hotela 'In'. Njihovo mesto. Njihov trenutak. Njihov kutak koji čuva tajnu, "Moram, jer rekla sam ti. Ja sam na raskršću i treba da sredim svoj život. Naćićeš me."
"Nevena...", pozvao je još jednom.
Zastala je nadomak vrata i nesigurno držala kvaku. Nije je dozivao izgovarajući ime, dozivao ju je tonom, bojom njegovog glasa. Osećala se povređenost, ali prizvuk nade dao joj je snagu da gura do kraja. Nada je jedino što im u stvari ostaje, kada se vrata za njom budu zatvorila uzdaće se samo u nadu.
"Nevena...", približavao joj se, nadao se da se dvoumi.
Na trenutak okrenula se i stala ispred njega. Poljubila ga u obraz i nežno pomilovala.
"Ja nisam Nevena. Moje ime je Sin", i zatvorila je vrata za sobom.
Nada...
Ostala je nada, to pusto zrno koje u grudima tinja. Koje naraste, koje gura, koje nosi.
Nada u sutra, nada u njih, nada u svet.
Koračala je znajući da se ne može vratiti vreme, vratila bi ga. Nikada ne bi ušla u Nevenin automobil i ne bi postala Nevena. Da može da vrati vreme, Borisa bi sama ubila. Da može da vrati vreme... Opet bi se u Darka zaljubila...
❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️❤️
Još epilog i završavamo druženje sa Sin i Darkom R Markovićem
Ljubim, volim i čitamo se...
