"Znaš, da sam hteo da te prepoznam, ne bih. Tražio sam Nevenu Mitić, našao Nevenu Lukić. Skrila si se devojčice..." glas muškarca joj nije bio poznat, ali lik jeste.
S vremena na vreme, dok se igrala na ulici, viđala je tog čoveka. U prolazu, ispred lokalne prodavnice, ili kako ulazi u kuću Mitića.
Davao je deci bez roditeljskog staranja paketiće slatkiša i sa ženama sa ulice se mazio. Sada, ovako matora, znala je šta se dešavalo, tada to nije razumela.
"Za tebe su pronevereni novci?"
"Ne, za tebe. Vidiš, ja znam nešto što ti ne znaš, devojčice draga. Sada, pustiću te da spavaš, pričaćemo posle", oslobodio joj je ruke i napustio memljivu, smrdljivu i mračnu sobu.
Fanatično su je tražili. Bojan je brinuo za Nevenu, iako je bila sposobna da se stara o sebi, da se odbrani ili napadne, u slučaju da je drogirana ili na neki drugi način onesposobljena, svakako je bila laka meta.
"Imamo kamere sa bankomata, ovde je unose u kombi!"
"Ovde imam kombi koji je uhvatila kamera sa semafora na raskrću u centru!"
"Ide ka izlazu iz grada!"
"Naplatna rampa!"
Lupkao je prstom o sto. Imao je novac, ali ovde nije stvar otkupnine. Imao je ljude, ali verovatno su ljude imali i oni. Nije imao ono što su želeli, nije imao informacije.
Koje su to informacije?
"Šefe? Imamo jednog jako glupog otmičara!"
Trgnuo se u trenu, te prišao kolegi taktičaru, "Šta imaš?"
"Imam bordo kombi. Njih osamnaest registrovanih u gradu. I imam broj tablica. Ne, nije lažan. Tablice odgovaraju bordo kombiju i registrovan je..."
"Na građevinsku firmu zeta našeg gradonačelnika! Jebem ti lebac da ti jebem! Bila je u pravu!"
"Jeste, priča o prvom milionu..."
"Tačno, pronađi mi sve o gradonačelniku, pre nego što je postao gradonačelnik. Ako se lepo sećam, on se muvao po kvartovima i izigravao preduzimača. Pomagao siromašnima, gradio kućice, vrtiće... Donirao novac centru za nezbrinutu decu..." Tačno, tako ga je znao!
Trčao je za zarđalom biciklom. Maja, Nevena i Silvana su se smenjivale, on je pazio sa im se nešto ne desi. Maja i Nevena su bile devojčice koje su živele u kućama pored doma za nezbrinutu decu, on i Silvana su odrasli u njemu. Neželjena deca, često nepoznatih roditelja.
I jako su voleli petak. Tog dana su političari dolazili da se slikaju, pa je kvart bio zanimljiv.
"Boki, Boki!", Silvana se je dozivala, "Nenina mama je pekla kolače!"
"Ona je Nenina mama, nije naša!"
"Boki, moja mama dođe da me vidi i da me pljune, Nenina mama, da mi kolača..."
Sećao se tog dana. Imali su kolače Nenine mame i posetu Gavrila, čika Gaše, koji je u sirotište doneo čokolade i pantalona. Dobio je prve džins pantalone, sa rupom na kolenu...
"Silvi, Silvi..."
"Ne sviđa mi se to ime! Želim drugo!"
Dugo mu je trebalo da joj drugo ime smisli. Dugo, dugo...
"Gavrilo je bio investitor, zatim se pre dvadeset godina kandidovao za odbornika, pre deset postao poslanik, da bi sada bio gradonačelnik."
"To znam, kaži mi šta ne znam."
"Novac je pozajmio za prvu izgradnju..."
"I to znam, razvojna banka, Mitić mu je odobrio zajam. Dalje..."
